Haos bez svetionika

„Da bi bilo zaista izazovno, putovanje – kao i život – mora se bazirati na čvrstom temelju finansijske nesigurnosti. U suprotnom, nalazite se u prokletstvu rutinskog prelaska vodene mase, znanom vlasnicima jahti koji se igraju svojim brodovima. Putovanje pripada moreplovcima, svetskim lutalicama koje ne mogu ili neće da se prilagode. Ukoliko razmatrate putovanje a pri tome imate i dovoljna sredstva, odustanite dok se vaše prilike promene. Tek tada ćete shvatiti more.“

Autobiografija Sterlinga Hejdena „Lutalica“ („Wanderer“; 1963)

Malobrojna i mlađahna družina nemačkih dokumentarista ušla je u trag američkom glumcu Sterlingu Hejdenu 1983. godine.

U tom periodu živeo je na rečnoj barci usidrenoj u francuskom gradiću nedaleko od granice sa Švajcarskom, nakon što ju je premestio iz Pariza gde mu je bila prethodna ploveća adresa.

Početnih nekoliko dana snimanja „Svetionika haosa“ („Leuchtturm des Chaos“/“The Pharos of Chaos“), koji su rezultirali prvom polovinom dvosatnog filma, Hejdenove misli su rastrzane, dok puši hašiš, čita delove avanturističkih romana i naliva se viskijem direktno iz flaše.

Nije to prijatno za gledanje, i nalikuje zlostavljanju bolesnog čoveka.

No, intervju povremeno biva prekidan klasičnim dokumentarističkim segmentima tokom kojih nam narator ubrzano i svedeno daje podatke o Hejdenovom životu, od rođenja nadalje.

Taj postupak goni nas da trpimo dalje mahnitosti subjekta filma, kao i da tolerišemo potencijalnu bezosećajnost njegovih sagovornika – jer, kakav je to život bio…

Sterling Hejden (1916 – 1986) je sa šesnaest godina napustio kopno i započeo karijeru moreplovca.

Sa dvadeset i kojom se pojavljuje na naslovnoj strani časopisa posvećenog pomorstvu te biva primećen od strane holivudskih producenata, večno u potrazi za „pravim“ primerkom muškog roda.

Ovaj primerak, pak, zbunjujuće nevoljno pristaje na ponudu filmske slave, tek kada je shvatio da će od za njegove dotadašnje finansijske prilike nepojamne mesečne plate moći da vrlo brzo uštedi dovoljno novca za kupovinu sopstvenog broda, sposobnog za prekookeanska putovanja.

Ideja uspeva, dva filma su snimljena (mada, uz neplanirani problem braka sa ženskom zvezdom prvog), brod kupljen, a onda SAD ulaze u Drugi svetski rat.

Avanturista se, pod lažnim imenom, prijavljuje za specijalne jedinice i od 1943. godine komanduje brodovima koji prelaze Jadransko more i dostavljaju opremu jugoslovenskim partizanima.

Kasnije se i spušta padobranom na okupiranu/oslobođenu teritoriju, povezuje sa vrhom NOVJ-a i radi ko zna šta sve do kraja rata, da bi mu 1946. godine u američkoj ambasadi FNR Jugoslavije bila uručena medalja za ukupne zasluge.

Sledeća Hejdenova supruga „štancuje“ jedno za drugim detetom, te se u cilju izdržavanja porodice valja vratiti Holivudu koji ga je od prvog kontakta zanimao isključivo iz finansijskih pobuda.

Lom donose dva događaja koji sade klicu mentalne ruine kakvu zatičemo u rečnoj barci 1983. godine.

Prvo, Džon Hjuston ga 1950. godine odabira za člana bande ukletih (zaduženog za fizičku silu) u „Džungli na asfaltu“, filmu o pljački juvelirnice koji ambiciozno prevazilazi svoju žanrovsku svrhu postojanja.

Tokom fabule, lik „snagatora“ od potrošne robe postaje „kičma“ družine, dok i sam Hejden shvata da mu se u životu dešava slično – kao i da, što je jako opasno, snimanje filmova osim novca može doneti i stvaralačko uzbuđenje.

Zatim, sledeće godine biva pozvan da svedoči pred Makartijevom komisijom za istragu „neameričkih“ aktivnosti, a kako je imao dvadesetak godina baš u pravo vreme za komunističke sklonosti – tj. tokom Španskog građanskog rata – imao je šta i da kaže.

I rekao je, tačnije, imenovao četiri osobe, upropastivši im živote.

Sledećih osam godina biva nagrađen radom i novcem, i do 1958. godine snima trideset filmova.

Mrzi svaki, uključujući i one koje ne bi trebalo, poput „Talasa zločina“ („Crime Wave“, r. Andre de Tot), „Princa Valijanta“ (r. Henri Hatavej) ili „Uzaludne pljačke“ („The Killing“, r. Stenli Kjubrik).

Najviše mrzi sebe, jer zna da je, recimo, kolega iz „Džungle na asfaltu“ Sem Džafe odbio da sarađuje sa istražiteljima, izgubio karijeru ali sačuvao čast.

A on nije, i samokažnjava se penzionisanjem 1958. godine – naravno, ne pre nego što je maksimalno iscedio novac iz etičkog kompromisa.

Na polovini „Svetionika haosa“ – ne slučajno nakon što je pao u reku i gotovo umro – Hejden je viski zamenio vodom (uz gađenje), sredio misli i konačno nam dopustio da shvatimo srž njegove muke koju nije mogao da pobedi ni Kjubrikov poziv da se vrati glumi („Doktor Strejndžlav“), ni najmanje pet velikih tački u filmografiji koje je potom do kraja života imao („Kum“, „Dvadeseti vek“, Altmanov „Dugi rastanak“, „Zimska ubistva“, izuzetna televizijska serija o američkom građanskom ratu „Plavi i sivi“…).

Zapravo, rekao bih da ga je značajna dramska umetnost kojoj se vratio samo podsećala na razlog zašto ju je napustio.

A novac?

Zarađivao ga je i trošio da ga ne bi imao, a avionsku kartu za Beograd, gde je prisutvovao Titovoj sahrani, kupila mu je producentkinja sa kojom je u to vreme sarađivao.

Možda baš na „Plavima i sivima“ gde je prelepo igrao abolicionistu Džona Brauna koji je umro prateći svoja ubeđenja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.