Hej, Jugosloveni, nek se broji glas 1

Konačno se pojavila izborna lista vredna moje podrške.

Uz ove dosadašnje koji su bili u ponudi – žute lopove, ljubitelje francuske kulture, one što lažu da bi došli a drugima zabranili da se vrate, NATO lobiste, ma, da ne okolišamo, sve odreda licemerne nasilnike koji bi i pretke našeg Vođice dizali iz grobova samo da bi mogli da ih vešaju odmah nakon prvog zombi koraka – činilo mi se da neću morati da napuštam svoje kontrolorsko mesto u cilju glasanja.

A onda se pojavio odgovor na koji sam čekao.

Naime, meni je egzaktna nacionalna pripadnost vrlo bitna u životu, zbog čega sam se na poslednjem popisu deklarisao kao Jugosloven.

Ko je čitao moj nedavni tekst o filmu „Čuvari formule“ mogao je da primeti da nemam preterane iluzije o prirodi te zlosrećne tvorevine.

Ali, šta da se radi, u njoj sam rođen, pa iako odavno ne postoji pomalo nalikujem onom finom doktoru iz „Sabirnog centra“ koji „misli isto pre i posle smrti“.

Situaciji pristupam hladno i prostodušno, pa šalterske službenice uvek ozbiljno pitam šta da upišem na crtu iza pitanja „Država rođenja“, na šta me one pogledaju donekle iznenađeno.

Uz to, prisutna je i genetika, budući da ih imam razne u svojoj krvi i neuronima – Srbe iz Šumadije, Srbe iz današnje Makedonije (koji su govorili na „š’o rabotate?“ način pa ostaje standardno balkansko pitanje šta su tačno bili), pristojnog crnogorskog oficira koji je malo hteo da natakne na kolac knjaza Nikolu te je morao da pobegne u Kruševac kada prevrat nije uspeo; zatim egzotiku, ljude sa italijanskim prezimenom, sarajevske Sefarde, Nemca, Hrvaticu…

Svi su se u jednom trenutku susreli na istoj geografskoj širini i dužini, i valjda je i to nekakav pokazatelj veličine Beograda.

Rezultati popisa su otkrili da nas ima celih tridesetak hiljada koji se smatramo Jugoslovenima, što je Vladajućoj kriminalnoj grupi (VKG) dalo ideju kako da dovrši najnoviji talas izbornog zločinstva.

Prethodni izbori pokazali su im da predaja ne sme biti opcija u bici za svakog odbornika u beogradskoj skupštini.

Stoga, sada su prvo sazvali Šešelja u nadi da će njegovih petnaestak hiljada glasača doneti jednog dodatnog dizača ruke u odborničkoj klupi; jednokratno pominjanje Tomislava Nikolića je, verovatno, služilo da bi konfuzni glasači SRS-a pomislili da se bludni sin konačno pokajao i vratio porodičnom ognjištu.

Sa druge strane, u pohodu na „samostalne“ odbornike imamo liste koje bi morale da pređu cenzus, tj. dosegnu crtu od tridesetak hiljada beogradskih glasača.

To nije lako izvodivo te se krenulo u stvaranje manjinskih lista sa nižim cenzusom, za čije zaokruživanje će se delegirati po desetak hiljada poslušnih VKG glasača.

Dobili smo, da bi D’Ontov sistem bio upotrebljen u punom kapacitetu, Ruse, Bunjevce, Sandžaklije…

Umalo i „Jugoslovene“ čija bi lista sa ko zna koliko falsifikovanih potpisa bila prihvaćena da predstavnici opozicionih stranaka u GIK-u nisu ispoljili spremnost da se pojave na svakoj sednici o kojoj su obavešteni sa nezakonitih par sati „fore“.

Tako su „Jugosloveni“ morali dobiti nalog da ne ulaze u zgradu i čekaju neki povoljniji trenutak, u tajnovitosti zore ili sumraka.

Razmere izbornog inženjeringa bile bi nepojmljive kada odavno ne bismo bili naviknuti i na gore stvari, i zaista bi valjalo saznati imena makijavelističkih osoba koje su ovu prevaru osmislile i još uvek pokušavaju da je u celosti sprovedu.

Ne zbog zasluženog kažnjavanja, jer nikada se ne mogu kazniti baš svi krivi ili abolirati baš svi nevini, već da bi u budućnosti njihove hvale vredne sposobnosti bile upotrebljene, kao u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata, na dužnostima koje će donositi društveni boljitak.

Za to vreme, u sadašnjosti, šta nam je činiti ako se na izborima bude pevala i pesma „Hej, Jugosloveni, nek se broji glas; Be’smo malko sneni, sad listić spaja nas“?

Zapravo, šta posle izbora koje je odlučilo nekoliko apsolutno nelegitimnih odbornika?

Poslužiću se jednom anegdotom okončanom karakteristično dorćolskim humorom.

Krajem prošlog milenijuma, dvojica mojih drugova iz škole i kraja trenirali su fudbal u Poletu.

Našim rekreativnim partijama pridruživao se i njihov par godina stariji saigrač, centralni bek i „žestoki momak sa beogradskog asfalta“ koji će koju godinu kasnije, neiznenađujuće, doživeti tragičan kraj.

Dok smo sedeli u dvorištu Prve gimnazije, razgovor nas navede u pravcu prijateljske utakmice koju je Polet imao odigrati sa Crvenom Zvezdom sledećeg vikenda.

Sagovornik je znao da će za Zvezdu igrati i vihorni dribler Perica Ognjenović, što nas je navelo da ga pitamo šta će da radi kad se nađe s njim „oči u oči“.

„Jednom može da prođe“, reče, „a sledeći put, zna se. Anlave!“.

Za neupućene, Anlave je bila privatna klinika čija su ambulantna kola u to vreme sa travnatih terena odvozila mučenike sa iskrivljenim zglobovima i raspuknutim kostima.

Vraćajući se na temu, rekao bih da su do sada barem jednom prošli pored nas.

I da malo primenjene ulične mudrosti neće biti na odmet.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari