Gospodari pakla na birou

Kako je novi „Hellraiser“ tzv. „ribut“, a uz to i sniman u Srbiji, ne mogu da pobegnem od razmišljanja na temu sličnosti srpske vlasti sa tim fenomenom ponovnog filmskog rađanja uz ignorisanje života koji se dogodio između.

Nećemo se na ovim stranama baviti poslednjim filmom iz recentne trilogije „Noć veštica“ (jer, zaista, nemam volje ni za gledanje a pogotovo kucanje nekoliko hiljada slovnih znakova), no, i u tom slučaju radi se o stvaranju iluzije da se nijedan međuvremeni nastavak nije desio, da Majkl Majers nije proglašen bratom glavne junakinje, da nije u četvrtom i petom delu proganjao njenu ćerku (ili, koga već beše), da Rob Zombi nije pre petnaestak godina proizveo svoj teško gledljivi diptih…

„Hellraiser“ iz 1987. godine je, pak, imao dva smislena nastavka (prvi, „Hellbound“, je zapravo najbolji deo inicijalne trilogije), a zatim skoro dvocifren broj „pravo za video klubove/striminge“ nepočinstava, od kojih je jedno snimljeno iz isključivog razloga trke sa vremenom i producentovog isticanja prava na korišćenje izvornog materijala (dešavalo se to u istoriji komercijalnog filma više puta, npr. kada je Rodžer Korman 1994. godine angažovan da brzinski isporuči prvu ekranizaciju „Fantastične četvorke“). Nisu li, dakle, „ributovi“ predivna stvar?

I zar ne bi bilo idealno kada bismo u životu povremeno mogli da poništimo sve sramotne stvari koje smo radili, vrativši se na obećavajući početak? Liči li to pomalo na srpski predizborni program? S tim što je tu i prvi film, da li sa premijerom 1987. ili 2012. godine bio Kormanovo zamešateljstvo, minus bilo kakva radost stvaranja…

Klajv Barker je, pre trideset i pet godina, ekranizovao svoju novelu „The Hellbound Heart“ („Pakleno srce“, recimo), u skromnoj, britanskoj produkciji koja je odgovarala kamernoj priči što – ne libeći se da prikaže najgnusnije užase – počiva pre svega na gledaočevoj sklonosti ka mašti, ka prelasku preko granice viđenog.

Ipak, načinio je jednu bitnu izmenu povećavši godine bračnog para Koton, te pretvorivši lik Kirsti iz prijateljice (kao takva, u trećem činu novele nalikuje rezervnim glavnim junacima iz Hičkokovog „Psiha“) u muževljevu ćerku iz prvog braka.

Na taj način učvršćena je porodična osnova priče a „kenobiti“ – bića iz druge dimenzije koja nas zavode mogućnošću nezamislivog zadovoljstva, samo da bi se ispostavilo da se po njihovim parametrima ono izjednačava sa bolom – svedeni na pravu meru, sa svakom replikom na svom sintezovanom mestu. Usput, „kenobit“ je žitelj manastira, i taj termin je prikladno primenjen u priči koja za temu ima nedostatnost trivijalne svakodnevice i golicavost grešnog zadovoljstva.

Gorepomenuti „Hellbound“ razbio je konstrukciju nastavljajući priču jutro nakon poslednje scene prvog filma i odvevši junake u dimenziju večnog zadovoljstva ili bola, kako za koga, da bi „Hellraiser III: Hell on Earth“ prešao Atlantski okean i prolio „kenobite“ po ulicama Njujorka, bez Barkerove kontrole i finansijskog pokrića za megalomanske scene u eksterijeru.

Bilo je jasno da se nadalje može ići samo nizbrdo, što nije sprečilo vlasnike kapitala da svakih par godina proizvedu novu zanimaciju za ovisnike „Pinhedovog“ hrapavog glasa (a koji su, tj. fanovi, sami i imenovali „kenobitskog“ glasnogovornika – očigledan znak raspada je bio uključivanje tog termina u dijaloško razrešenje trećeg dela; mušterija je možda uvek u pravu ali ne mora se uvek i slušati).

I sada imamo „ribut“, skup i vizuelno više nego kompetentan, koji ne samo da je snimljen u Beogradu već se prva scena tu i dešava (u preostalih skoro dva sata Beograd glumi različite urbane i ruralne delove Masačusetsa).

Misteriozna dama hoda kroz novobeogradski blok – prljav, oronuo, očigledno deo propadajućeg grada sa mračnog i zlokobnog istoka Evrope. Opasnost stranosti je, jasno, dramska ideja vodilja, pogotovo kada dama od Predraga Bjelca, prevrtljivog i potkupljivog, preuzme magičnu kutiju za prizivanje „kenobita“. Kutiju nosi u pomenuti Masačusets, svom poslodavcu, bogatašu u tumačenju Gorana Višnjića, zainteresovanom za prelazak u večno stanje ekstaze.

Ekstaza je prizvana ali, znamo već, ne ispostavlja se poželjnom, i skačemo proizvoljnih šest godina unapred, u sadašnjost. Tada, sa novim, glavnim likovima, počinju problemi koji će zagađivati film sve do razrešenja i vraćanja štafete u Višnjićeve iskusne ruke.

Naime, glavna junakinja je lečena alkoholičarka u vezi sa potencijalno „toksičnim muškarcem“. Stanja, od prve pojave, nadjačavaju karakterne osobine likova, pa tako Rori, kako se naša meta neuspešne identifikacije zove, živi sa bratom homoseksualcem i devojkom koja se ističe jedino svojim dalekoazijskim poreklom (da, brat ima i mladića koji će preživeti prilično dugo, te će glumac, samim kvantitetom pojavljivanja, biti potpisan kao drugi na odjavnoj špici).

Suprotno ovoj navali rodno/seksualno/rasnih odrednica koje se izdaju za likove, u originalnom „Helrejzeru“ imali smo negativca iz „Prljavog Harija“ kao Lerija Kotona, poštenog i dobronamernog (što stvara korisni „kontrapunkt“) i sposobnu, odraslu britansku glumicu imena Kler Higins kao DŽuliju, nesrećnicu koja, bežeći od monotonog braka, srlja iz greške u grešku.

Ta podela likova i njihovih tumača bi stajala na zdravim dramskim nogama i kada bismo „kenobite“ zamenili trilerskom fabulom, dok u novom „Helrejzeru“ likovi služe isključivo za pomeranje narativa do trenutka spajanja monstruma iz paralelne dimenzije sa Višnjićevim bogatašem. Tek tada dobijamo razgovore i uvide o bitnim pitanjima koja bi trebalo da nas se tiču svakog dana nakon što ujutru otvorimo oči. Pre toga, u celih devedeset minuta morali smo da trpimo jurnjavu i beskonačne „What the fuck!“ i „Holy shit!“ povike dok se pitamo hoće li ovaj „Helrejzer“ bespovratno kročiti na teritoriju „slešera“.

Da li je novi „Helrejzer“ propuštena šansa? Valja primetiti da je svet 1987. godine bio prepun mračnih mrlja, prizivajući istraživanje koje nas može odvesti ka svim željenim i neželjenim ishodištima. Danas, „kenobiti“ nisu više potrebni, i pretpostavljam da se izležavaju u svojoj paralelnoj dimenziji, zveckajući lancima i prebrojavaći čiode kada im postane previše dosadno.

Za to vreme, ljudi putem svojih mobilnih telefona primaju i greh i svetlost toliko učestalo da su oguglali na sve osim potrebe da nastave sa pipkanjem crnih ogledala, iako su ubeđeni da odavno sve znaju. A ne znaju ništa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.