Heraklo iz Trakije

Radnja je smeštena u 358. godinu pre nove ere (početak vladavine Filipa Drugog) na severne granice Makedonije i tiče se grupe plaćenika koju predvodi Herkules (Dvejn „Stena“ Džonson) a čine je još cinični oportunista (Rufus Suel), stari mistik (Ian Mekšejn), ćutljivi ratnik sa traumama iz mladosti (Aksel Heni – ime nam ne znači mnogo ali u pitanju je odlični norveški glumac iz „Maksa Manusa“ ili „Lovaca na glave“, npr.), streličarka amazonskog tipa (takođe Norvežanka imena Ingrid Bolse Berdal i nešto najbliže Sandal Bergman od… pa, Sandal Bergman) i junakov nećak, neka vrsta PR menadžera grupe. Više nego zabavnu glumačku ekipu dopunjuju Džon Hurt i Piter Mulan kao kralj i njegov general koji angažuju naše junake da bi im pomogli u sukobu sa komšijskim, navodno izdajničkim i divljačkim, plemenom i na potpuno kemp način gmizavi Džozef Fajns. Poigravanje sa istorijom iz stripa „Herkules: Tračanski ratovi“ Stiva Mura, po kojem je nastao scenario, deo je škole Hauardovog Konana ili, novije, „Igre prestola“ u kojoj obrazovani autor izdvaja realne ili mitološke likove i događaje stvarajući neku vrstu alternativne realnosti čime čini svoj rad komunikativnijim i širi potencijalnu publiku izvan okvira ljubitelja čiste fantastike.

No, često se javljaju banalni problemi pa je tako umirući Mur zamolio producente da ne koriste njegovo ime (između ostalog, jer nije, iz birokratskih razloga, dobio nikakav novac) što su oni, naravno, ignorisali a što je, na koncu, izazvalo Alana Mura („V for Vendetta“) da pozove na bojkot filma. Zapravo, ono što ozbiljne strip autore iritira, osim česte finansijske zakinutosti, je količina neznanja koju prikazuju advokati stripskih i filmskih kompanija pa je tako Stiv Mur, navodno, ležeći u bolničkom krevetu, dobijao nepresušne telefonske pozive sa pitanjima da li je to i to iz svog stripa izmislio ili je deo istorije na šta Alan Mur dodaje da mu se tokom života dešavalo da ga narečeni ljudi u odelima pitaju, npr., da li je alhemičar Elizabete Prve živ. Valja razumeti i advokate, jer, u njihovom alternativnom univerzumu mnogo je bolje ispasti idiot na pet sekundi nego kasnije nekakvom alhemičaru davati korporacijin pošteno otet novac zbog korišćenja njegovog imena i lika.

Herkules je, dakle, u ovoj stripsko/holivudskoj verziji, plaćenik koji se, ne znajući da li je ili nije ubio svoju ženu i decu, mota među tračanskim plemenima noseći sa sobom priče o fantastičnim podvizima čija je poenta bolje unovčavanje usluga. Osim solidno izvedene trilerske grane priče koja se tiče otkrivanja negativca br. 1 neka vrsta teme je smrtnikovo pronalaženje nadljudske snage u okviru realnih telesnih ograničenja a što bi, u teoriji, trebalo da izazove bolju identifikaciju gledaoca sa događajima koje posmatra. Možda je to tako, i možda su „Troja“ sa Bredom Pitom i Nolanovi „Betmeni“ bili na tragu nečega smislenog. A opet, ima i takvih ljudi koji u italijanskog „Herkulesu“ iz 1956. sa Stivom Rivsom pronalaze nemerljivo veću zabavu. Zaista, da li je identifikacija toliko neophodna? I ako jeste, zar nije moguće identifikovati se sa polubogom ako su njegove dileme, zaljubljivanja, bes toliko nalik našima? Na kraju krajeva, Novi zavet se ispostavio kao popriličan bestseler a Heraklo jeste neka vrsta proto Isusa (otac bog; život, nakon svesnog izbora, ispunjen čudima i borbom; nagrada u vidu mesta na nebeskoj trpezi). Kako god, nakon što se, školski, na kraju drugog čina, otkrije protiv koga bi naši junaci valjalo da krenu u završnu bitku, te da Herkules mora da zasluži divljenje ne kroz mitove i laži već kroz konkretna dela, film se nekako dokotrlja do kraja, uz nekoliko zabavnih ali sasvim klišetiziranih scena poput one koja kao da je prepisana iz „Sedam veličanstvenih“ u kojoj Bred Dekster (pravog imena Veljko Šošo) kaže „Svi ste izgubili razum!“ samo da bi se vratio da na vreme spase život Julu Brineru i umre onako lepo i fenomenalno glumljeno, verujući i dalje u iluziju.

Možda je ovo suviše razmišljanja za film čija je jedina poenta da privuče što veći broj klinaca u bioskop. S tim u vezi je i starosna granica PG-13, mada film ima i jedno „fuck“, jednu golu žensku pozadinu, puno mrtve dece oblivene krvlju i glava nataknutih na kočeve što ga sve čini filmom na ivici onih za punoletne – ipak, dobro su to sve producenti isplanirali i sredili u montaži, dok je reditelj Ratner jedan od onih mudrih koji ne vide poentu u tome da sami završe film koji su snimali. Ipak, producenti za konferencijskim stolom sami su krivi… mit/realnost filozofiranje, odlični glumci koji se, čini se, sasvim dovoljno unose tokom tezgarenja, sve je to dovelo do toga da lestvica bude podignuta bez namere da bude preskočena.