Foto: Privatna arhiva Konačno se desilo. Sudija Majić je izgubio živce, mada na očekivano smiren i razložan način. Vratio sam se sa skijaškog zimovanja tokom kojeg je dete gledalo „Top Secret!“ (sada ćemo morati da prođemo kroz ceo Cuker-Ejbrahams-Cuker katalog) i iste večeri glavom uskočio u septičku jamu zvanu „predlozi za utisak nedelje“.
Inspirisan medijskim nastupom predsednika Republičkog zavoda za statistiku Miladina Kovačevića, Majić je rekao: „Ovo je paradigma tog ponašanja. ‘Ja sam vlast, ja sam trenutno u zaštiti moći, i može mi se, i mogu da pričam „i?“, i mogu da pričam i „pa šta?“, i mogu da se pravim blesav’, da to kao nije bitno. ‘Žive ljudi i u vodovodu’, i kao, ‘šta?’. ‘Ako imaju ličnu kartu u redu je, u vodovodu njih 311’. Zastrašujuće je. To čini država kada je inverzirana. Ta disperzija odgovornosti je strašna. Znači, ‘ja nemam pojma, meni su dostavili neke lične karte’. Svi znaju šta se dogodilo. I, ponovo, da ne bude prihvaćeno kao direktno poređenje, ali pošto je to iz moje branše, ne mogu… nameće mi se kao utisak. Suđenja kada su bila za holokaust, znate koje su bile odbrane? Upravo taj sistem, taj isti princip, kada su masovni zločini činjeni. ‘Pa, ja nemam pojma. Ja sam samo dobijao račune za Ciklon B, i prosleđivao tamo… Ovaj drugi je tamo to pakovao na kamione. Ovaj treći je to vozio dalje. Ja sam samo obavljao svoj… Ako to meni stigne ispravno plaćeno, ja šaljem nekom drugom i on tamo da vidi šta će s tim. Ja pojma nemam šta se s tim dalje radi’. A ispostavilo se da su svi znali šta se radilo… tamo. Znači, to je ta zastrašujuća stvar kod toga kad se mi u državnom aparatu svi pravimo blesavi, da ne vidimo da je ovo temeljno uništavanje i urušavanje države, i čekamo ponovo platu svakog 15. i 31. da legne, kao da je sve najnormalnije.“
Zapravo, kada sam pogledao ponovo tih par minuta, video sam da Majić jeste bio razložan, zato što njegov mozak neizlečivo radi na taj način, ali uopšte nije bio smiren.
Primetno se uzbudio, i čini mi se da ga takvog do sada nismo upoznali.
Poređenje, kako se preventivno ogradio, nije bilo direktno, ali jeste bilo apsolutno primereno.
Postoji samocenzura kojoj nikada nisam bio sklon kada se radi o korišćenju osobenosti nekadašnjih fašističkih i nacističkih država u svrhu analiziranja jednog navodno demokratskog društvenog uređenja našeg doba.
Sa jedne strane, ekstremna poređenja dovode celu tezu u opasnost jeftine hiperbole.
Sa druge, mete rizičnih paralela su odavno shvatile da je kontranapad istim oružjem najbolja odbrana.
Združenim radom promišljene samokontrole i atmosfere u kojoj se fašizam i nacizam prečesto izvlače iz futrole kako bi se njima vitlalo po televizijskim studijama i kolumnističkim tekstovima, na koncu smo stavili zabranu na istinu.
A ponekad se, naročito kada se stvari otrgnu kontroli, istina mora vikati, što me vraća mesec dana unazad ka najekstremnijih par minuta kontrolisanja izbora u Surčinu…
Naime, oko sedam uveče, sedeo sam za UV lampom.
Na glasačko mesto ušao je lokalni policajac u uniformi, star četrdesetak godina, sa trbuhom koji bi ga prilikom pokušaja trčanja prevalio unapred.
Pomalo odsutno sam mu prešao lampom preko prsta i zadržao pogled na pištolju za opasačem.
„Izvinite, ali nije dozvoljeno da glasate naoružani“, kažem, na šta on odgovara da je u smeni.
„Razumem, ali zakon kaže da eventualno možete da glasate u uniformi, ali bez oružja“.
„Pa, gde da ostavim oružje?“.
„Slažem se da je malo nezgodno, i da je oružje jedino bezbedno ili u stanici ili kod vas, ali…“.
Pandur zatim uzima ličnu kartu koja mu je proverena dok smo se raspravljali i produžava ka izvodu iz biračkog spiska, odlučujući da je ignorisanje dosadnjakovića najbolji postupak.
Šta ću, u trenutku u kojem uzima hemijsku olovku u ruke, viknem „Hajde da se zaustavimo!“.
Svi prisutni članovi biračkog odbora to i čine, kojom prilikom shvatam da niko ne zna za pravilo o naoružanosti na glasačkom mestu; ili se neki od njih prave da ne znaju, jer svakako znaju lokalnog pandura.
Kontrolori Srbije protiv nasilja i SNS-a zovu svoje koordinatore koji im potvrđuju da to zaista ne može da se radi.
Nakon što je pandur izašao uvređen i namrgođen, ne zato što nije mogao da glasa za istrebljivače marsovaca već zato što je nad njim ostvarena dominacija, svi malo razgovaramo o incidentu.
Kontrolor Nade, inače momak kojeg sam tokom dana prepoznao kao osobu na koju se može računati, zaključuje: „Glasanje i traje trinaest sati zato što po zakonu smena ne može da bude duža od dvanaest“.
Dakle, mora prvo da se viče da bi se došlo do smirene analize.
A na kraju se, u dva ujutru, kada se završi muka predaje džakova u opštini Surčin gde „sistem stalno pada“ pa to traje satima, podrobnije proučava okolni mrak i priseća da li vas je neko primetio dok ste se parkirali – jer lokalni pandur obično ima brata od tetke, lokalnog gangstera.
Kada sistem krene u završnu fazu urušavanja, časni pojedinac ne sme ispoljavati strah.
Naročito ne od hiperbole.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
