Hoće li se i na koji način ovo silovanje svega okončati?

Ako izuzmemo neizbežne tekstove o „Dari iz Jasenovca“ koji su se morali, budući da mi se čini da i dalje posedujem deo skeleta koji povezuje lobanju sa karlicom, pozabaviti celim kontekstom slučaja, ostatak svakosedmične proizvodnje je bio pre svega relaksirajućeg tipa – afirmativne filmske kritike ili odavanje pošte velikanima kao što su Boris Komnenić i Džordž Sigal.

Kad malo razmislim, od kako sam pre više od pola godine u tekstu „Vođica u svetu bola“ pokušao da objasnim zašto ću u budućnosti, umesto Vođa, predsednika zvati Vođica (Der kleine Führer), možda sam jednom doveo sebe u priliku da to i primenim.

Smučila mi se, valjda, ta vožnja istom kružnom pistom, gde znam već bez gledanja svako mesto na kojem valja prebaciti u drugi stepen prenosa, pre nego što ću doći do ciljne ravnine na čijem kraju uvek isti mahač zastavicom već odavno svoj posao radi bez entuzijazma, dok drugom rukom skroluje objave na društvenim mrežama.

Bilo je tu i malo iskušenog ličnog poraza – koliko god da smo svi znali da je neminovan – tokom jednoipogodišnje borbe protiv sumanutog projekta izmeštanja trolejbuske mreže na Dorćol, ispod čega ću detaljno podvući crtu u nekom budućem tekstu. Depresija ili očuvanje zdravog razuma?

Šta god da je bilo u pitanju, ovih dana me je jedan lokalni gospodar života i smrti prodrmao iz zimske dremke.

Sa njim je, u stvari, i počelo, za sve nas, devedesetih, i za mene pojedinačno na ovim stranicama, kada sam pre šest godina u trenutku prestao da budem fah-idiot i gradonačelnika iz filma „Levijatan“ Andreja Zvjaginceva definisao kao „duhovnog brata blizanca jagodinskog Palme“.

U to vreme započeta je i izgradnja Beograda na vodi, te je sve iz naše stvarnosti počelo da liči na Zvjagincevljev košmar i moralo je biti napisano i potpisano.

Par dana kasnije mi je Dušan Makavejev putem sada takođe pokojnog strica poslao pohvalu za tekst koju sam shvatio kao nezvanični doktorat, kad već za neki zvanični nisam imao volje i istrajnosti – ako ovo deluje kao hvalisavo prisvajanje, svestan sam toga, ali mislim da je važno da se pomene, i to ne zbog mene.

U redu… „Levijatan“, Beograd na vodi, Palma, očigledan društveni sunovrat kojeg smo bili nemoćni svedoci, i to nakon što je sasvim ispravno bilo kazniti prethodnu vlast ignorisanjem izbornog procesa 2012. godine, bilo šta od toga bilo bi dovoljno da izazove bes i prelije se u filmsku kritiku.

No, činjenica da sam u to vreme postao otac, i to ženskog deteta, verovatno je bila odlučujuća za konačno rađanje društvene odgovornosti.

Ne bih sada ulazio u detalje navoda o bunga-bunga zabavama, telefonskim brojevima za druženje, podvođenjima maloletnica gostima iz inostranstva… već bih naveo dva primera koji pokazuju socijalnu iskrivljenost koja se nalazi u glavama višemilionskim brojem glasova biranih predstavnika vlasti.

Pre par godina Ivica Dačić je opisivao prijem kod Putina kojem je prisustvovao.

Kaže on, smeškajući se zadovoljno i cimkajući bradu i obrve na gore, u jednom trenutku se otvaraju vrata dvorane i ulazi nekoliko desetina devojaka na štiklama.

Svaka nosi poslužavnik sa čašom šampanjca i prilazi dodeljenoj joj meti.

Sad, pretpostavljam da su devojke nakon što su uručile šampanjac završile svoj zadatak i otišle na presvlačenje u civilnu odeću.

Suštinski, ipak, svaki gost je kratkotrajno dobio mladu „animir damu“, i umesto da bude zgađen, srpski ministar inostranih poslova je to kasnije prepričavao kao domaćinski potez za pamćenje.

A od tog poslužavnika sa čašom šampanjca do produženog druženja u sobi na spratu prelaz je jako kratak, i više od svega zavisi od postojanja ili nepostojanja straha da ćete biti uhvaćeni.

Vrednosni sud čina odavno je donet, i kod domaćina i kod gosta.

Drugi primer je poznatiji, i desio se u Kraljevu, u jesen 2018. godine. Otvaralo se nekakvo tekstilno postrojenje u turskom vlasništvu, i Vođica je izigravao domaćeg ceremonijal majstora.

Ničim izazvan, turskom gostu je rekao: „Pa ti si sve žene uzeo da rade. Zato si ti srećan. Misliš da ćeš… Eee.“

Radi se o načinu razmišljanja koji se stvara celog života, o zadovoljstvu vizijom sveta gazdi i robova, pri čemu muške robove terate da rade do iznemoglosti, a ženske, osim toga, koristite i za seksualne usluge.

Jer vam se može.

Jer, ako to ne radite, u čemu je onda svrha penjanja uz piramidu moći?

Egzotična biljka je, dakle, vrh ledenog brega, čiju podvodnu gromadu čine svi etički prestupi dostupni čoveku.

U prvom postoptuženičkom javljanju – odakle, nego sa neke plaže – drvo se uključilo u emisiju tzv. Žike Šarenice.

Nije li dotični pre par godina otkriven u sakupljanju delova tuđih tekstova koje je zatim (dobro, ne on, ko još za taj naporni rad ima vremena, nego neki mladi uspinjač piramidom novinarske moći) kolažirao u svoje kolumne, potpisane sa „do sledeće nedelje, voli vas vaš Žika Šarenica“?

Iako nikakva tela i duše pri tome nisu bili ugroženi, nije li to sve deo istog narativa?

Hoće li se i na koji način ovo silovanje svega okončati?

Beogradskim izborima? Srećom, ovih nedelja gledao sam nekoliko lepih filmova o kojima se može pisati…