Hrabrost da se obrukate

Nema mnogo sličnih primera u istoriji filma, možda jedini autor tog tipa mogao bi da bude Karl Teodor Drejer, mada je njemu bilo dovoljno tek po deset godina za razmišljanje između dva filma. Maskirana u spektakularni ratni film (u tom trenutku je zahvaljujući „Spasavanju redova Rajana“ ponovo uspostavljeno interesovanje za, dugo se smatralo, potrošeni žanr) „Tanka crvena linija“ bila je zapravo priča o sukobu dva čoveka, jednog koji živi u svetu materijalizma (igrao ga je Šon Pen) i drugog koji se prepušta veri u ljubav prema svetu koji ga okružuje. Desetak godina kasnije, ovaj put bez pomoći i okvira žanra, Malik nastavlja sa istraživanjem teme koja ga očigledno opseda još od prvog filma „Badlands“, takođe priče o paru koji izmaštava svoju idealnu verziju realnosti, unutar crnohronične serije kriminalnih događaja. Valja primetiti da postoji nešto u prirodi severno-američke umetnosti bilo kog tipa i, generalno, u karakteru tamošnjih umetnika, što im dozvoljava da iz svojih ideja i koncepata ponekad potpuno eliminišu bilo kakav cinizam ili strah od ismevanja od strane kolega. Jednostavno, kada zamislim nekog evropskog scenaristu ili reditelja (recimo sebe, i namah me obuzme jeza) kako sedeći u producentovoj kancelariji pokušava da objasni kako ima ideju za film o suštini sveta od postanka, preko pojave dinosaurusa i kako je promenjena i dovedena u nered pojavom ljudskih bića, o unutrašnjoj borbi majke, kao principa duše i oca, kao primera surovosti realnog okruženja u glavnom junaku (ponovo Šon Pen), bude mi jednostavno žao tog idealiste koji će biti proglašen za budalu. Mnogo je lepih reči i uvažavanja Malik dobio od strane kritičara koji kao da su se pomalo plašili da će biti proglašeni za nepoštovaoce umetnosti ukoliko propuste da pohvale njegov film. A opet, nekako kao da je svima ostalo nejasno zašto je „Drvo života“ toliko posebno. Da se ne lažemo, film je na samoj granici besmisla i komične pretencioznosti, ali nalik velikim slikama, od Moneovih pejzaža do Hoperovih scena iz običnog života koje nekim čudom ostaju sa prave strane granice banalnosti, tako i „Drvo života“ samo genijalnošću reditelja doseže domete koji se danas retko susreću. Sama osnova filma nije u potpunosti primećena a u njoj je odgovor na pitanje zašto posmatramo upravo tu konkretnu porodicu i taj odnos dečaka sa ocem i majkom? Otac (Bred Pit) zapravo je neuspešni umetnik koji, kriveći ničeovski surovi svet za svoj, u njegovim očima, nedovoljno uspešni život, nameće sinu ideologiju borbe sa ljudima za ono malo prostora koji uspešni osvajaju dok majka (Džesika Častejn koja, ne slučajno, prilično fizički podseća na Liv Ulman) nosi ljubav i nežnost s kojom se, znamo to, ne može daleko stići. Da, sve to deluje kada se ispriča prilično stereotipno i očekivano duhovno, no, „Drvo života“ ne bavi se religijom, već verom, što je razlika koja se u zemlji Srbiji uglavnom ne shvata.