Igra odraza i senki

U emisiji BBC-ja „It’s About Time“ (dvosmisleno – „Krajnje je vreme“ ili „Vreme je u pitanju“) svoje uvide o karijeri Nikolasa Rega daju Majk Figis, Deni Bojl, Ben Vitli (bavio sam se pre par meseci njegovim filmom „U zemlji“, jednim od najboljih ove godine) i Bernard Rouz.

Izbor sagovornika (uz malu ogradu u vezi sa Denijem Bojlom) bio je smislen, budući da su Figis, Vitli i Rouz reditelji koji za autorskim prostorom tragaju u okvirima žanrovskog filma.

Rouzov trenutak najveće obasjanosti svetlima reflektora bio je film „Kendimen“ iz 1992. godine, toliko uspešan da Toni Tod koji je tumačio naslovnog junaka već tri decenije prolazi kroz kadrove bezbrojnih C horora, ne brinući za svoju materijalnu sigurnost.

A Kendimen i Tod koji ga je upamtljivo tumačio bili su zapravo dostojno ishodište priče o mladoj naučnoj radnici Helen Lajl (Virdžinija Medsen), zainteresovanoj za istraživanje fantastičnih usmenih mitova namenjenih lakšem podnošenju stvarnih društvenih užasa.

Helen će, recimo, otkriti da je luksuzni soliter u kojem živi arhitektonski identičan zgradama iz geta, par kilometara niz bulevar.

Gradski planeri su, nakon izgradnje, primetili da je dotični soliter suviše blizu civilizovanog dela Čikaga, te su ga „našminkali“ i pretvorili u stecište srednje klase, tada pretežno bele.

I pored takvih socioloških detalja, i pored hičkokovskog trećeg čina tokom kojeg se pitamo da li je Helen sasvim izgubila razum ili je zaista proganja onostrani ubica, i pored muzike Filipa Glasa i nesputanog, da se vratimo na početak teksta, „regovskog“ rediteljskog stila, „Kendimen“ je postao deo „mejnstrim“ istorije horora, voljen i od strane probirljivijih gledalaca i od onih koji se oduševljavaju „slešerima“.

Nije to lako objasniti, osim time što je Kendimen popunio ne preterano napadano mesto „crnog“ horor zlikovca.

To što je, za razliku od Fredija Krugera, Kendimen žrtva, i to robovlasništva i segregacije, bilo je manje bitno.

Sve do sadašnjeg trenutka, kada je postao idealni okvir za ideološko-žanrovsko tumačenje Džordana Pila („Beži!“ i „Mi“).

Kendimen je, da podsetim, crni slikar sa kraja devetnaestog veka, traženi portretista bele gospode.

No, zaljubivši se u jednu od privilegovanih mladih dama, prešao je zabranjenu granicu, za šta je bio kažnjen odsecanjem šake, zabadanjem kuke u krvavi patrljak, izlaganjem roju pčela i, konačno, kada su se dovoljno zabavili, živim spaljivanjem. Od tada, on postaje demon sa druge strane ogledala kojeg je moguće materijalizovati kada se pet puta izgovori njegovo ime.

Pil i rediteljka DaKosta, naravno, spremno grabe ugao demonizovanja žrtve, ovaj put umesto bele junakinje kao vodiča kroz priču birajući crnog slikara koji traga za sadržajem sledeće serije slika (i vreme mu je, pošto već dve godine ne stvara – ovde imamo motiv potrage mladog crnog muškarca za identitetom, za odgovorima na pitanja „ko sam ja? i „šta me zanima?“).

Kada likovna umetnost u toj meri opseda film, bitno je reći da joj autori ne pristupaju površno i da znaju čime se bave, ne pipajući po mraku i ne oslanjajući se na stereotipe.

Individualni stvaralački proces i grupne izložbe su prikazani verno i bez u filmovima često prisutnog sarkazma, uz odlično napisane kustosko-teoretičarske eksplikacije.

No, rekao bih da se upravo tu nalazi i jaz koji se desio na relaciji film – publika (inače, devojka glavnog junaka je kustoskinja, njen brat je gej hipster opšte prakse, likovi su i galeristi, likovni kritičari…).

Veliki procenat horor naroda je, jednostavno, izgubio tačku identifikacije sa likovima, dok je, u isto vreme, novi „Kendimen“ hvaljen od strane kritičarske elite.

Čest problem horora je i prestanak napetosti nakon što je otkrivena opravdanost besa koji dolazi iz tačke pretnje.

U slučaju „Kendimena“, a pogotovo ako ste gledali originalni film na koji se novi narativno nadovezuje (pojavljuju se i zvučni zapisi za koje je angažovana Virdžinija Medsen, kao i Tod u par kadrova), taj nedostatak se javlja od prve scene.

Autori, stoga, pribegavaju odvratnosti telesnog horora – slikareva ruka se, nakon ujeda pčele, tokom filma gangrenozno raspada, u segmentu za koji mlada rediteljka priznaje da je inspirisan Kronenebergovom „Muvom“. Na koncu, poput starog „Kendimena“, i nastavak je pre vizuelno-intelektualno zadovoljstvo nego izvor odavno dosadne šokantne strave.

Kao primer, navešću da su neki od najboljih delova ovog vrlo dobrog filma teatarske igre senki kojima su oslikana raspisana pripovedanja o događajima iz prošlosti.

Pogledavši u prethodnih mesec i po dana na desetine festivalskih filmova na velikom ekranu, moram da primetim da retki među njima zapravo zahtevaju taj način doživljaja.

Naime, kao što sam utvrdio u jednom od prethodnih tekstova, filmski jezik je postao poslednja stavka o kojoj mladi reditelji razmišljaju. Ne i autori „Kendimena“, čiji rad, i to pretežno postavljen u enterijer, predstavlja istinsko bioskopsko zadovoljstvo.