Iluzija moguće pobede

Zanimljivo je analizirati minuciozni religijski pristup od ateističkih, ili barem agnostičkih autora, suptilne i ne tako suptilne starozavetne reference i paralele sa „Knjigom o Jovu“ koje su na nivou paralele filma „O brate gde si“ i „Odiseje“, zanimljive za razmišljanje ali ne i za preterano učitavanje. Možda je indikativna i činjenica da je „Ozbiljan čovek“ prvi film na kojem su oba brata potpisani kao reditelji, kao da žele da kažu, „evo, to smo mi, konačno bez ikakvog skrivanja“, sve zajedno sa radnjom čiji je jedan dobar segment posvećen dečakovom odrastanju unutar jevrejske zajednice na američkom srednjem zapadu. „Ozbiljnog čoveka“ mnogi će proglasiti remek-delom, mada, na žalost, ne svi koji su se zastrašujuće i misteriozno jednoglasno oduševili, inače zaista odličnim „Nema zemlje za starce“. A da li je remek-delo? Kako reče besmisleni i nezamenljivi narator u „Velikom Lebovskom“: „Neću ga nazvati herojem, jer šta je heroj?“. Ang Li je za potrebe filma „Taking Woodstock“ stvorio imitacije nekih scena dokumentarnog filma „Woodstock“ iz 1970. godine. U jednoj originalnoj dokumentarnoj sceni imali smo prilike da vidimo 50-godišnjaka iz radničke klase kako prazni mobilni festivalski WC i kaže nam kako je i jedan njegov sin tu, na festivalu, dok je drugi u Vijetnamu gde vozi helikopter, pri čemu iz njegovog tona primećujemo da u ulozi sina pilota ne vidi ništa loše. Četrdeset godina kasnije, u igranoj verziji te scene, deo sa helikopterom je izbačen, dok gospodin još dobronamernije podržava prvog sina koji uživa u muzici sa drugom finom decom. „Taking Woodstock“, sa jedne strane, detaljno objašnjava ponekad trivijalne ali uglavnom zabavne birokratsko-ideološke smicalice koje su zamalo dovele do toga da se Vudstok nikada ni ne održi, dok sa druge besramno i razoružavajuće idealizuje mitski festival. Prikazan je početak i vrhunac sna, dok su neke odbojne nuspojave („hipici su bili šljam“, kako reče Vorholova saradnica u jednom dokumentarnom filmu) ostavljene po strani. Filmu možda nedostaju i ozbiljne hanter-tompsonovske opaske o iluziji moguće pobede kao prvom razlogu propasti kontrakulture kraja šezdesetih ali… ne bi trebalo biti preterano surov u ocenjivanju rada Tajvanca koji se zadivljujuće tačno bave istorijom američkog društva („Ledena oluja“, „U sedlu sa đavolom“). Da, opijenost nas čini ranjivim i smanjuje nam moć rasuđivanja, ali, takođe, verovatno je zdravo barem jednom u životu u psihodelično oslikanom kombiju probati tablete kakve ranije nikada niste, sa ljudima koje ste upravo upoznali. U jednom jedinom trenutku u vremenu kada je to zaista bilo čisto i iskreno, ili želimo da u to poverujemo…