Ime koje vredi znati

Prethodnih meseci sam, slučajnost je htela, blizu jedno drugom, gledao „Predskazanje“ („The Omen“; r. Ričard Doner, 1976) i „Gvozdeni krst“ („The Iron Cross“; r. Sem Pekinpo, 1977), a možda i „S.O.S. Titanik“ (r. Vilijam Hejl, 1979).

Odjednom, iako sam bio tek rekreativni čitač filmskih špica, shvatio sam da znam ko je Dejvid Vorner, i odmah mi se učinilo da takve podatke nije baš zdravo držati u svesnim delovima mozga.

Usput, nisam dobio poriv da potražim još ljudi koji znaju ko je Dejvid Vorner, jer, kako bi se reklo, i samo sa jednim nije bilo lako komunicirati od jutra do mraka.

Dejvid Vorner (1941 – 2022) je rođen kao polujevrejin iz mančesterske niže srednje klase.

Posle razvoda roditelja, premeštao se po raznim porodičnim domovima, nesklon učenju i sportu.

Lični nered i nedostatak zainteresovanosti za bilo šta mogu lako odvesti u kriminalne aktivnosti, no, Vorner je bio po karakteru pristojan momak, te je, nimalo iznenađujuće, počeo bivati privučen društveno dozvoljenom pretvaranju da je neko drugi, i, nakon vrlo skromnog iskustva po amaterskim scenama, bio primljen u Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti (RADA).

Prva filmska uloga došla je, kako kaže, nakon što ju je odbilo mnogo kolega, te je Vorner, dvadeset i jednu godinu mlad, igrao Blifila, smrtnog neprijatelja naslovnog junaka iz filma „Tom Džons“ Tonija Ričardsona.

Bio je upečatljivo gmizav, amoralan, klasno privilegovan, sa suprotnim polom nesposoban, i osetno doprineo da „Tom Džons“ dobije nekoliko Oskara i, važnije, ostane veliko filmsko delo, živo i nezastarelo, što nije čest slučaj sa filmovima koji u svom vremenu deluju jako moderni.

No, posle „Toma Džonsa“, Albert Fini i Suzana Jork su – čini se, čak i protivno sopstvenim željama – postali filmske zvezde, a Vorner se vratio u pozorište, ovaj put u Kraljevsku Šekspirovu kompaniju gde je odabran da bude Hamlet u kompleksnom istorijskom trenutku sredine šezdesetih.

Reditelj Piter Hol tvrdio je da je u Vorneru pronašao kanal za komunikaciju sa „gubitkom iluzija koji proizvodi tako duboku apatiju volje da onemogućava posvećenost politici, religiji i životu“.

Pritisak je, jasno, bio veliki, i Vorner smatra da je razvio psorijazu kao posledicu napetosti pred izlazak na scenu.

Kako god, još uvek u trećoj deceniji života, postao je cenjeni ratnik pozorišta, o čemu imamo zapise kroz nekoliko ekranizacija koje su ostale na ničijoj zemlji između filma, televizije i pozorišta. Ipak, „Galeb“ Sidnija Lameta („The Sea Gull“, 1968) sa Džejmsom Mejsonom, Simon Sinjore, Vanesom Redgrejv, Denolmom Eliotom kao doktorom Dornom i Vornerom kao Trepljevom, „San letnje noći“ Pitera Hola („A Midsummer Night’s Dream“, 1968) ili „Kuća za lutke“ Džozefa Louzija („A Doll’s House“, 1973) gde je Vorner Torvald Helmer, besvesni tlačitelj Nore u tumačenju DŽejn Fonde, jesu vredna, stabilna dela koja iniciraju nova vizuelna i značenjska čitanja u narednim ekranizacijama.

Dejvid Vorner je, pak, od strane Lameta preporučen Semu Pekinpou, koji će na nekoliko nedelja zaustaviti snimanje filma „Balada o Kejbl Hougu“ („The Ballad of Cable Hogue“, 1970) dok Vorner – plašio se letenja avionom – ne stigne do pustinje Nevade.

„Odlično smo se slagali iako smo imali potpuno različite karaktere. Ja sam bio britanski dodatak njegovoj trupi“, kaže za Pekinpoa kojem će igrati sporedne, ali za celinu ključne likove i u „Psima od slame“ („Straw Dogs“, 1970) i pomenutom „Gvozdenom krstu“. Recimo, scena iz „Gvozdenog krsta“ u kojoj Džejms Mejson šalje Vornerovog očajnog i suicidalnog intelektualca u uniformi dalje od prve linije fronta uz reči, „bićeš potreban Nemačkoj“, filmu daje klicu nade, dok je Vornerov junak, zapravo, gledočeva meta za identifikaciju – setimo se eksplikacije reditelja „Hamleta“.

U „S.O.S. Titaniku“ Dejvid Vorner je ponovo naš glas – profesor koji putuje srednjom klasom, nepremostivim ogradama odvojen kako od hedonističkog ekscesa sa najviših paluba, tako i od radničke štrokavosti iz brodske utrobe. On analizira društvo i sebe u njemu, započinje potencijalno ljubavni odnos sa američkom učiteljicom, i, poput kapetana Kisela iz „Gvozdenog krsta“, preživljava kataklizmu.

Što sve nije mnogo drugačije od stvarnog Dejvida Vornera koji će od sredine sedamdesetih nastaviti da putuje od snimanja do snimanja i izgovara replike u „Providensu“ Alana Renea („Providence“, 1977), „S vremena na vreme“ („Time After Time“, 1979), gde je Džek Trbosek u vremeplovskom sukobu sa H.Dž. Velsom Malkolma Mekdauela, „Vremenskim banditima“ Terija Gilijema („Time Bandits“, 1981), „TRON“-u (r. Stiven Lisberger, 1982), „Vučjoj družini“ Nila Džordana („The Company of Wolves“, 1984), „U ustima ludila“ Džona Karpentera („In the Mouth of Madness“, 1994)… Nema svrhe navoditi dalje – a bilo je toliko toga – pre nego što utvrdimo da je kvantitet, očigledno sve više osnovni pokretač, neminovno proizveo pad kvaliteta, te se, preko „Zvezdanih staza“ ili „Gospodara zveri 3: Braksovog oka“, umalo i preko Fredija Krugera kojeg bi igrao da nije u poslednjem trenutku dobio bolju „tezgu“, stiglo do zlog batlera u Kameronovom „Titaniku“ kojim, naravno, danas počinju vesti o Vornerovoj smrti.

U međuvremenu, stigao je da igra i sa Robertom Mičamom („Mr. North“; r. Deni Hjuston, 1988), u čijoj biografiji naslova „Baby, I Don’t Care“ (Li Server, 2001) pronalazimo svedočenje glumca imena Robert Doner, sa snimanja filma „El Dorado“ Hauarda Hoksa (i, ne, nemam pojma ko je Robert Doner).

„Pitao si me da li imam omiljenu uspomenu na Mičama. Imam, kasno jedne večeri u starom delu Tusona. Tokom sati kada niko od nas nije imao ništa da radi osim da čeka, ukoliko bi potražio Mičama obično si ga mogao pronaći samog, u mračnoj uličici. Primetio bi ga po žaru cigarete. Pušio je goloaz, smrdele su k’o đavo. Pozvao me je te večeri iz mraka. Bio sam nov u poslu, nisam znao gde mi je dupe a gde glava, i on je bio svestan toga. I tako, Mičam je govorio, pokušao da mi objasni ponešto, da bi na kraju rekao, ‘Znaj samo da ovaj posao može da ti pruži predivne mogućnosti. Momak, nemoj da ih propustiš. Ne bacaj ih uludo. Videćeš neke sjajne stvari…’. ‘Filmski posao mi je bio kao leteći ćilim. Bio sam svuda, video svašta… svašta sjajno’, rekao je. A ja nisam mogao ni da počnem da zamišljam kakve je to sve stvari Robert Mičam video, znaš. Tako da smo dalje samo sedeli tu, u mraku, a on se vratio pušenju tih smrdljivih francuskih cigareta. Ne znam, pretpostavljam da taj naš mali razgovor ne otkriva mnogo, ali ostao mi je u sećanju. Takvih čudnih stvari se čovek seti kada pogleda unazad…“

Čudne su stvari kojih se sećamo, dok biramo život neurotične psorijaze ili letećeg ćilima… a Dejvid Vorner je bilo prvo ime koje sam znao a nije trebalo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.