Instrumenti smrti

„Glasovi su utihnuli. Barton je zurio u zid. Kada bi bili Englezi, ili barem iz zemlje u kojoj se govori engleski jezik, mogao bi da se izviče na njih, da im kaže da prestanu da prave probleme i da se upregnu u ime zajedničkog cilja. Ali, skotovi nisu bili Englezi. Nisu verovali u Vestminstersku opatiju i zamak Vindzor, u kriket i Vimbldon i londonske „bobije“, u pečenu govedinu sa jorkširskim pudingom i pabove sa slamnatim krovovima i seoske izložbe cveća i u sve stvari koje je on prvi put video na kalendarima koje su na Novi Zeland slali rođaci iz Engleske. Sam bog zna u šta oni veruju, osim u ubijanje Nemaca. Nije mnogo ljubavi ostalo u Zabarnovskom i Hadučeku. Samo puno mržnje koju ne mogu da isključe prekidačem.
Nezgodno.“

„Piece of Cake“, Derek Robinson

Vođa je imao svoj stend-ap nastup sa svim proverenim vezama između dve šale („Jeste li uspeli da prođete? Pozlilo je nekome tamo…“). Na kraju priredbe izveden je muzičko-plesni program tokom kojeg su trojica, valjda, baletana u maskirnim uniformama koji su predstavljali duhove vojnika palih za otadžbinu obigravali svako oko svog đaka-prvaka ozračujući ih dužnošću da i ona, kada odrastu i za to dođe vreme, učine isto.

Nedavno sam pročitao (i prilično je potrajalo) roman Dereka Robinsona napisan 1983. godine „Piece of Cake“ („Mačji kašalj“ ili „Prosto kao pasulj“, čini se da roman nikada nije preveden na srpsko-hrvatski jezik), sedam stotina gusto kucanih strana života članova izmišljene vazduhoplovne jedinice RAF-a „Stršljen“, od septembra 1939. godine do septembra 1940. godine. Ukoliko ste rođeni pre 1980. godine, možda se sećate mini-serije snimljene po romanu koja je krajem osamdesetih godina prošlog veka emitovana na nekoj od jugoslovenskih televizija. Muzika koja prati najavnu špicu, fizionomije i naglasci glumaca, mala grupa koja brani usamljeno i odsečeno ostrvo od po broju i iskustvu ratovanja nadmoćnog protivnika… sve to bi vas moglo navesti na pomisao da vas očekuje nekoliko sati politički korektne zabave za umoran muški mozak. A onda, nakon svega par scena sledi otrežnjenje. Prva smrt koja se dogodi rezultat je gordosti – komandant jedinice, nakon prinudnog sletanja tokom kojeg njegov avion završi izvrnut, koprcajući se iz kabine, ispadne i slomi vrat. Naime, nije želeo da doživi sramotu situacije u kojoj njegovi podređeni posmatraju kako ga mehaničari i pomoćno osoblje kao džak vade iz aviona. Radi se o statusu na koji su piloti jedinice „Stršljen“, privilegovani momci iz srednje klase, naučeni i koji ne žele da prepuste. Ubrzo postaje jasno da je „Piece of Cake“ serija, koliko o vazduhoplovnim sukobima, toliko o klasnom sistemu sa dovoljnim brojem likova koji su užasna ljudska bića. Dovoljnim da nisu izuzetak već pravilo.

Roman, očekivano, sa još više besa i nihilizma vozi tokom sedam stotina strana svoj auto-šovinistički avion. Jedini likovi sa kojima se u potpunosti povežete su obaveštajni oficir jedinice, ne-letač, čija je ideologija hladna analiza i provera svakog podatka (rečju, sumnja) i Amerikanac, hemingvejski junak, veteran španskog građanskog rata, priključen jedinici kao deo marketinške promocije odbrane britanskih ostrva za preko-okeansko tržište. Sam pisac romana kaže da je obaveštajnog oficira stvorio kao upotrebni lik, nekoga ko donosi za radnju neophodnu informaciju, da bi mu se isti oteo kontroli i postao komentar i glas razuma, do te mere da ga je preneo u sledeće romane (nalik Le Kareu sa Smajlijem). Amerikanac, pak, je glas spolja, jedini iskreni anti-fašista u „Piece of Cake“ svetu, diskretni socijalista onog tipa koji je već u vreme Drugog svetskog rata postao deo istorije, u isto vreme, čovek načinjen u svetu privilegija, sa stricem američkim ambasadorom u Švajcarskoj. Herojstvo likova ogleda se u samom činu poletanja u smrt koja je vrlo moguća u narednih sat vremena i vrlo verovatna u narednih nedelju dana. Ali, zašto se gine? Za odbranu demokratije i osnovnih civilizacijskih vrednosti? Sve to je propaganda koja prolazi pored naših junaka čije učešće u časnoj borbi dolazi iz sasvim banalnijih razloga – jedan, fin momak pravilnih i nezanimljivih crta lica koje je uvek mrzeo, u nekom časopisu je, par godina ranije, video fotografiju pilota lovačkog aviona sa kapom, šalom i okruglim naočarama potpuno prekrivenom glavom; drugi, nezakoniti sin aristokrate, nakon godina otuđenja i nemanja identiteta, završava u ludnici iz koje, polu-izlečen, odlazi na radnu terapiju na vojnom aerodromu gde mu jedan od pilota, sasvim slučajno, kao deo usputnog prijateljstva (ne zaboravimo da on govori i izgleda kao deo više klase) daje prve časove leta – nedugo kasnije, mentalni bolesnik će leteti naoružan sa osam mitraljeza koji zajedno ispaljuju sto metaka u sekundi. I, onda, takvi kakvi su, ginu kao muve. Ili, mnogo gore od muva:

„Barnetu je bio potreban trenutak da shvati o čemu se radi. ‘Moris nije samo… znate… poginuo?’. Nije želeo da pogleda Kelaveja. Obrisao je polu-cilindar od prašine svojim debelim, jakim prstima. Bio je naviknut na smrt i leševe, sahrane i bdenja; bili su važan sastojak porodičnog života, neophodan i zadovoljavajući ritual. Ali, ovo je bilo drugačije, grozno drugačije. Ovo je bilo više od smrti. Ovo je bilo nešto toliko ružno i puno patnje da je moralo biti zaključano. Ovo su bili bol i muka tako teški da bi mogli nauditi drugima, čak i nakon što je telo umrlo. Od ovakvih stvari sačinjeni su košmari. ‘Mislili smo… Valjda smo mislili… možda je bio metak ili…’
‘Poručnik Moran srušio se u upaljenom avionu’, reko je Kelavej. ‘Bio je živ dok je goreo’. ‘Eto ti, glupi civilu’, pomislio je, ‘Šta si tražio to si i dobio. Možemo li da nastavimo sa svojim poslom? Hvala.’“

Da, često nije ni lepo ni časno za domovinu mreti. Naročito kada je, kao što nekoliko naših junaka shvati na kraju knjige, ceo poduhvat možda besmislen. Naime, sede oni u oficirskoj kantini i logično razmatraju, ako Nemačka nema mornaricu neophodnu za uspešan desant, onda je ceo Čerčilov govor o „borbi na plažama i ulicama, o predaji koja nije opcija“ deo propagandne ratne mašinerije koja postoji zbog same sebe ili, da se vratimo na početak, zbog održavanja sistema. Oni i njihove smrti su, da, neophodni u odbrani gradova od bombardovanja ali ni izbliza toliko bitni i herojski kako se u medijima predstavlja. I, onda, Luftvafe šalje poslednji udar, jedinstvenu grupu od hiljadu aviona koja kreće na London i naši junaci uzleću da poginu. Jedan od njih, gledajući nepregledan roj mašina ispred sebe, pomisli, „Šta, za ime đavola, ove Švabe misle da rade? Čija je ovo zemlja uopšte?“, i usmeri svoju mašinu u pravcu smrti, svoje, verovatno, i što više članova posada nemačkih aviona, sigurno. Patriotizam i herojstvo? Pre bes zbog svega što je doživeo, usmeren na neprijatelja i njegov eksces i višak. Postao je vlažni san glavnokomandujućih, instrument smrti.

„Piece of Cake“ knjiga je po kojoj je snimljena gledana i od društva prihvaćena serija (istina, ne za BBC). Trideset godina kasnije, Vođa ulepšava slavlja smrti svojim stend-ap nastupima, sve dok fikcija ne postane stvarnost i dovoljnom broju ljudi zaista pozli. Čija je ovo, uopšte, zemlja?