Isterivanje đavola i rat sa Bogorodicom

„He wages war with the devil
A pistol by his side
And tho’ he chases him out windows
And won’t give him a place to hide
He keeps his door open wide

Fightin’ him, he lights a lamp invitin’ him…“

DŽudi Sil, „Jesus Was a Cross Maker“ (1971)

Otkako sam, sramotno kasno u razvoju ličnosti, zahvaljujući seriji „Outer Range“ (ozbiljna preporuka) upoznao kvantitativno skromni muzički opus DŽudi Sil, jedna od životnih misija mi je da svoju oduševljenost prenesem što većem broju ljudi.

Međutim, u slučaju filmova koji će biti tema teksta, veza sa uvodnim citatom jeste organska, te muvlji pakao ili raj jednim udarcem dobijaju dva nova stanovnika.

Uzmimo Kaluma (Pol Meskal iz serije „Normalni ljudi“ po romanu Seli Runi) – jednog od dvoje glavnih i jedinih junaka filma „Posle sunčanja“ – tridesetjednogodišnjeg Škotlanđanina sa londonskom adresom stanovanja, oca jedanaestogodišnje Sofi (Frančeska Korio) koja živi sa majkom u Edinburgu.

Inicijalno nespreman za ulogu roditelja, Kalum održava odnos sa ćerkom putem povremenih viđanja, uglavnom na letnjim putovanjima u popularna odmarališta za britansku nižu srednju klasu – ovaj put na tursko primorje, pretpostavljam, u Kušadasi ili Bodrum.

Devojčica je inteligentna, zabavna a donekle starmala, i naviknuta – a deca se naviknu i na mnogo gore stvari – na uspostavljeni model odnosa sa ocem. S druge strane, Kalum je taj koji je u nemiru sa samim sobom. Prvih dana putovanja na ruci ima gips do lakta, što uz knjige o „tai čiju“ i ostalim meditacijama koje čita, te jutarnje psihofizičke vežbe koje izvodi, navodi na zaključak da momak ima problem sa kontrolom besa.

Kao dodatni kontrapunkt Kalumovim smirujućim filozofskim interesovanjima, vrlo blizu početku filma predstavljena nam je scena u noćnom klubu, sa „strob“ osvetljenjem i tehnom, u kojoj Kalum preko plesnog podijuma razmenjuje poglede sa ženskom osobom njegovih godina.

„Flešbek“ upoznavanja sa Sofinom majkom? Ubrzo, vrativši se u Tursku, shvatamo – zahvaljujući nedostatku mobilnih telefona, muzici grupa Catatonia ili Bran Van 3000, te količini štampanih tvari u hotelskoj sobi – da je žena iz kluba Sofi i da ćemo tokom filma pratiti njena sećanja na leto sa ocem, jednovremeno idealizovana, opterećujuća i, iznad svega, nemerljive vrednosti.

Ono što se tokom dve nedelje dešava je sve i ništa koji zajedno tvore život – otac i ćerka su neposredni i bliski na sve prave načine; Kalum joj otkriva da je raskinuo sa devojkom sa kojom je hteo da otvori kafić i sada planira da sa prijateljem iznajmi kuću na periferiji Londona u kojoj će pokrenuti nekakav posao; Sofi se sviđa stariji dečak, dok se ona sviđa vršnjaku; Kalum je jedne večeri uči osnovama samoodbrane, da bi sledeće pao u psihološki bezdan i nestao na plaži nakon čega ona satima, i bezbrižno, tumara letovalištem…

Jasno je da će Kalum, „goneći đavola u noć, a držeći upaljeno svetlo kojim ga poziva“, na koncu izgubiti rat. Da li se ubio? Poludeo?

Manje tragično, u dobu Sofine kasne adolescencije uništio odnos sa njom? Ipak, tepih koji je kupio tog leta u Turskoj dvadeset godina kasnije leži na podu njene spavaće sobe, dok iz drugog dela stana dolazi opterećujući plač bebe.

„Posle sunčanja“ je mali, po formi gotovo televizijski film sa idejom velike katarze, svakako osetne u demografskoj grupi koju čine očevi ćerka jedinica. Ti srećni ljudi su barem sigurni zašto teraju đavola u noć.

* * *

„Huesera“, distribuiran od strane uticajne američke firme XYZ Films, specijalizovane za mešavine žanrova i art horore iz svih mogućih delova sveta (što znači da će u doglednoj budućnosti srpskim poklonicima biti dostupan ako ne na nekom od festivala, onda putem striming servisa), započinje najsnažnijim filmskim prizorom ovogodišnjeg sarajevskog festivala.

Nekoliko žena uspinje se ka nekakvom epicentru hodočašća, jedna od njih – po meksičkom običaju – na kolenima. Kada stignu do odredišta, iznad njih se otkriva, u podnožju šumovitog brda, bojom zlata ofarbana bogorodica visoka pedesetak metara (bio sam radoznao pa saznao da je statua podignuta pre pet godina, u blizini Meksiko Sitija).

LJudsko biće deluje jadno pred združenom glomaznošću statue i neprohodnošću prirode, te nije iznenađujuće da je Valerija (Natalija Solijan), glavna junakinja „Huesere“, upravo na tom mestu potražila duhovnu pomoć u borbi za začeće prvog deteta.

Iznenađujuće je, pak, što par scena kasnije Valeriju upoznajemo u kućnoj atmosferi kao modernu mladu ženu koja zarađuje praveći drveni nameštaj namenjen umetničkoj ali imućnoj klijenteli, kao i da je u braku sa Luisom, zaposlenim u marketinškoj agenciji i sa muzičkim studijem u jednoj prostoriji stana.

Dakle, dogorelo je i valjalo se obratiti i hrišćansko-paganskom nasleđu, jer, ko zna, možda „upali“. Valerija, zaista, ubrzo biva trudna, no, sve što se dešavalo je rezultat društvenog pritiska, budući da saznajemo da se ona uvek osećala neprijatno u prisustvu dece, te da je desetak godina ranije, suočena sa svojom biseksualnom prirodom (a naginjući ka homoseksualnosti), odabrala bezbedniju verziju života.

Sledi „body horor“, sa proganjajućom prikazom koja puže uz lomljenje kostiju („la huesera“ jeste folklorni lik, žena koja sakuplja vučje kosti dok ih ne spoji u celovitog vuka – autorka, pametno, izbegava bilo kakvo objašnjavanje, pa ako vas zanima, morate sami da se potrudite).

Očekivano za današnje tematske interese žanrovskih autora, a posebno autorki, Valerija je u borbi rodno-socijalne vrste, na prvom mestu sa samom sobom. Bez obzira na to, a posebno zahvaljujući savršeno odabranoj glavnoj glumici, „Huesera“ je vredan rad, sa tačno određenom mešavinom klasičnog horor ugođaja (gledalac pored mene je poskočio nakon jednog brzog reza) i magijske košmarnosti na tragu „Svete planine“ Alehandra Hodorovskog. Na koncu, od rata sa đavolom je strašniji samo oružani sukob sa bogorodicom.