Istinski užas

Čudno je reći, ali kada se uporedi sa prošlogodišnjim prednastavkom Karpenterovog „Stvora“, koji je, zapravo, na neki način pre bio rimejk, pozajmljujući osnovne elemente scenarija i vizuelni stil remek-dela iz ranih osamdesetih, „Prometej“ Ridlija Skota zapravo je film koji pati od ozbiljne krize identiteta. Za početak, čini se da su svi pravci koje nudi serijal „Alien“ odavno iskorišćeni do besmisla, od samih događaja do filozofskih preispitivanja. Verovatno svesni toga, Ridli Skot i šefovi filmskog studija krenuli su putem naučno fantastičnog filma koji pokušava da izgradi svoj, svežiji univerzum. Negde od „Gladijatora“, u filmovima Ridlija Skota primetan je haotičan odnos prema scenariju. Čini se da Skot od svojih scenarista, nakon što je scenario već napisan i šteta učinjena, kroz telefonske razgovore i e-mail komunikaciju, zahteva beskonačna raspisivanja scena, pronalaženja novih dijaloških rešenja, dopisivanje scena zbog vizuelnog utiska koji će se tako dodati filmu, bez ijednog višesatnog razgovora o priči koja mora biti ispričana, šta je bitno a šta ne, zašto svaki lik postoji u filmu i o svim drugim izuzetno dosadnim stvarima koje se moraju izdržati i proći pre samog pisanja scenarija.

Prve dve gigantske sekvence mogle su se, donoseći na taj način više koristi nego štete filmu, izostaviti jer je njihova jedina svrha prikazivanje sličnosti između Zemlje i neimenovane planete (mada, kada razmislim, sasvim je moguće da se vanzemaljac u prvoj sceni nalazi na Zemlji… haos, kažem vam). Kako god, nakon uvoda, nalazimo se na svemirskom brodu gde nas autori upoznaju sa osnovom priče. Podstaknuta otkrićima arheološkinje Elizabet Šo (Nomi Rapas) koja nesumnjivo nagoveštavaju vanzemaljsko poreklo čoveka, kompanija Vejland, na brodu predstavljena od strane Meredit Vikers (Šarliz Teron), finansira misiju upoznavanja sa našim tvorcima, što sve zajedno daje filmu religijsko-misaonu notu praćenu ne toliko originalnim naučnopopularnim idejama Eriha fon Denikena (zanimljivo je da se i Spilberg oslonio na sličnu, klimavu štaku u nesrećnom četvrtom delu „Indijane Džonsa“). Uz to, predstavljen nam je i lik androida Dejvida (Majkl Fasbender), koji, čekajući da brod stigne do svog odredišta, prepušten sebi, dok ljudska bića čuvaju svoje vreme u stanju zamrznutosti, priprema komunikaciju sa vanzemaljcima ali i uživa u dokolici, vozeći bicikl, igrajući se košarkaškom loptom, gledajući filmove (konkretno, „Lorensa od Arabije“, pa će, adolescentski, ofarbati kosu u plavo da bi ličio na Pitera O’Tula). No, u kom trenutku android počinje da se ponaša humanoidno, i, najvažnije, zašto? Gledalac ostaje nedefinisan prema Dejvidu jer je on sam nedefinisan. Da li je strašan, na nivou momenta iz knjige „Da li androidi sanjaju električne ovce?“ kada Pris otkida noge pauku da vidi da li mu je neophodno baš svih osam (a Dekard, kada za to sazna smireno kaže, „da, androidi rade takve stvari…“)?

Po dolasku na mesec LV-223, konačno se uspostavlja i glavni lik (Elizabet Šo), no, kao i sama denikenovska osnova misije, naučnici se ponašaju iritirajuće amaterski i lakomisleno, što ometa identifikaciju gledalaca sa likovima (a moguće je da su, pogrešno, likovi baš zbog identifikacije napisani na taj način). No dobro, nakon što u ugašenoj vanzemaljskoj bazi pronalazimo sasušena tela naših tvoraca, te se, naravno, ispostavlja da poziv koji smo dobili nije došao iz želje za druženjem već se iza svega krije nešto mnogo zlokobnije, pojavljuje se problem negativca. Setimo se, u „Alienu“, nakon što se misteriozno biće prikači na lice Džona Hurta, taj problem biva rešen, pomognut ljudskim nesavršenostima (RIPLI: Ne verujem mu. DALAS: Pa, ja ne verujem nikome) ili nesposobnošću (Veronika Kartrajt, potpuno zapanjujuća kao Lambert, paralisana strahom, sa kojom se ponajviše identifikujemo jer nema mnogo gorih stvari nego što je strah od straha). U „Prometeju“, uloga negativca, nekoga kome ne verujemo i čije nas ponašanje uznemiruje, veštački je i aljkavo prišivena liku Meredit Vikers (Teron), u pokušaju da bude nalik birokrati iz filma „Aliens“. No, birokrata nas nervira zato što je konstruisan kao mladi bezobzirni japi iz osamdesetih dok Vikers ne možemo ni sa čim uporediti ili ubaciti u nekakav sistem. Paradoksalno, kako film odmiče, zbog konstantnog i nekontrolisanog otvaranja novih linija priče ne pojavljuje se dosada, dok čak, to je možda lični momenat, počinjemo i da budemo emotivno zainteresovani za sudbinu Elizabet Šo, što, opet, nije zasluga scenarija već topline i životnosti koju Nomi Rapas poseduje.

Neka vrsta poente je sledeća… „Prometej“ je vizuelno fenomenalan film (mada, visok stepen šarenila koji prati pomenuto diletantsko ponašanje naučnika nagoni na paralele sa naučnom fantastikom iz pedesetih godina XX veka) tokom čije fabule autori uključuju nove elemente na svakih desetak minuta, obigravajući, od samog naslova, oko monumentalnih motiva nastanka čoveka i postojanja apsolutnog zla (nekakva nedefinisana crna tvar, nimalo uznemirujuća, za razliku od zelenog, lavkraftovskog kapajućeg užasa iz Karpenterovog „Princa tame“). Kao posledica svega toga, film je sasvim gledljiv i u isto vreme duboko razočaravajući (kao i lik Dejvida, na primer – savršen spoljni utisak u okviru nedefinisane katakterizacije). Kako god, jedan fini momak od dvadeset i nešto nakon završnog kadra uskliknu „Remek-delo!“, što u meni izazva prvo ježenje kože te večeri…