Iza bele linije

Naime, društvo protiv kojeg je ustao vredno je prezira. Dok još uvek razmišlja koji će biti prvi od talaca kojeg će da pusti dok pregovara sa policijom, iz grupe iskorači japi u sivom odelu, sa urednom frizurom na razdeljak. Sledi dijalog: „Odlučeno je da ću ja biti prvi koji će izaći. – Ko je odlučio? – Ja. – To baš i nije na tebi da odlučiš, g. Adolfe Hitleru.“. Napolju, rulja se okuplja, prodavci viršli trčeći guraju svoja kolica kako bi upetostručili dnevnu zaradu. Kada specijalci u jednom trenutku odustanu od nasilnog upada, masa viče na njih, besna što je odloženo prolivanje krvi. Gledajući sve to iz banke, naš klovn za sebe izgovori: „Kako mrzim ovaj grad“. Poseban je to film, jedan od onih koji vam, koliko god da je na prvi pogled frivolan, ako ste ga prvi put gledali tokom nežnih adolescentskih godina, trajno iskrivljuju sliku stvarnosti. Dovoljno je da kažem, i danas, kada se vraćam u Beograd, i to se obično dešava sa juga, kada se popnem autoputem uzbrdo i sa desne strane se pojavi hiljadu crvenih kuća Kaluđerice u glavi mi se nanižu te četiri reči: „Kako mrzim ovaj grad“. Je li, prvi utisak povratka je podsećanje na sve ono što vas nervira, tek zatim dolazi ljubav. LJubav kao posledica svesti da ni u jednom drugom gradu ne biste tako lepo mogli da se izrazite o svemu što vas u njemu nervira, niti biste lako pronašli sado-mazohistu koji bi vas slušao.

No, jedan određeni segment filma pao mi je na pamet dok sam se u subotu zabavljao gledajući reportažu o pravoslavnom vozu (nije, u stvari, smešno, znam). Radi se o vozaču autobusa (zovimo ga dalje, Majstor) u koji naši junaci, u očajnom begu od policije, ka bilo čemu drugom od „kako mrzim ovaj grad“ utiska koji imaju svakog jutra kada se probude, ulaze. Majstor radi stvari po propisu, drži se reda vožnje u sekundu, karte prodaje samo ukoliko imate tačan iznos, tokom vožnje ne razgovara sa vama, naročito ne ako ste mu prišli bliže nego što to određuje bela linija na podu („Behind the white line!“, reći će više puta). Kada stvari, iz više apsurdnih razloga, krenu po zlu i poštovanje reda vožnje dođe u ozbiljno pitanje, Majstorova dostojanstvena smirenost se ruši i on se pretvara, iz osobe koja drži svoj jasno uređeni svet pod punom kontrolom, u uspaničeno biće na pragu potpunog egzistencijalističkog raspada. „Iza bele linije!“ nije više autoritativna naredba već panični krik. Komična situacija se mora, jednim bitnim delom, zasnivati na stvarnosti, na nekom zamislivom strahu ili sukobu. Čovek kao što je Majstor iz „Brze promene“, naravno, u stvarnosti ne postoji ali je scena i dalje jedna od najsmešnijih koje sam ikada video. Zašto? Zato što je tema stvarna, tema slepog praćenja propisa, reda, normalnosti koje od vas stvara nakazu. Strašno u vezi sa pravoslavnim vozom je što je normalan, što u sebi nosi komplet vrednosti koji, tako sabijen na malom prostoru, ogoljava nakaznost. „Kosovo je Srbija“, ikone, hostese, bivši Otporaš kao idejni tvorac (valjda, u svakom slučaju, sam se identifikovao), negiranje realnosti ili svest o istoj koja ipak ne sprečava besmisleno inaćenje… Scena iz „Brze promene“ završava se jednostavno, naši junaci izađu na svojoj stanici dok se Majstor mahnito odvozi i pre nego što je zatvorio vrata autobusa, jureći za tragom reda koji je izgubio. Ne kaže se bez razloga, „kao na filmu“. Majstor je završio svoju dramsku funkciju u žanrovskom filmu i kao nepotreban za celinu, odstranjen je iz daljih događaja. Iza pravoslavnog voza nije tako lako napraviti montažni rez. On traje, kao beskonačni festivalski film bez očiglednog ritma, jedan od onih koji deluju kao da je njihov reditelj svesno odlučio da vas maltretira svojom vizijom sveta, i, ako mu se usprotivite, ukoliko izađete iz sale, bićete obeleženi kao izdajnik umetnosti, biće nižeg nivoa.

Ikone je, međutim, moguće prefarbati i na njihovo mesto nalepiti reklame za banke ili mreže mobilne telefonije, koje, kao i ikone, obećavaju trenutnu sreću ukoliko im se priklonite; hostese će doktorirati na uvaženim privatnim fakultetima, udati se i postavljati na društvenim mrežama fotografije na kojima njihova deca duvaju svećice sa rođendanskih torti u obliku Diznijevih junaka; putnici voza nastaviće svoje živote pijuna na šahovskoj tabli, učesnika partije sa puno žrtvovanih figura za koju je od otvaranja jasno da vodi do remija. Samo je samodeklarisani idejni tvorac pravoslavnog voza nakaza, Otporaš, zatim salonski nacionalista, pa onda član vladajuće stranke od njenog osnivanja, večan i neuništiv. Pada mi na pamet Bertolučijev „Konformista“, taj junak kojeg volite da mrzite zato što znate da ste negde u dubini duše isti kao on. Mrzite ga zato što se plašite da i vi, kao i većina ljudi, samo želite da budete deo ekipe koja pobeđuje. Nije to toliko teško, jer, svi smo mi, u početku, bića bez identiteta. Kada odlučimo da postanemo neko, nije li prirodno da budemo deo neke sile? Potrebno je, naravno, podneti žrtvu, potrebno je zaljubiti se i onda posmatrati kako vašu ljubavnicu bodu noževima dok od vas traži da joj pomognete. Ali, vi nemate nož, vaše ruke su u džepovima. Ipak, za svaki slučaj, skrenućete pogled dok ona udara po prozoru automobila, kao da niste svesni da se to događa. Kada se ravnoteža sile promeni, nećete odmah pristupiti redovima novih pobednika, pridružiti se paradi i prigrabiti prvi crveni barjak. Ne, to bi bilo opasno isticanje, uz to nisko i previše jednostavno. Sačekaćete malo na svoj trenutak povampirenja. Istina, Dučea su obesili da visi glavom naniže, nakon što je rulja satima mrcvarila njegovo telo i šutirala i gazila lobanju dok se nije raspukla i mozak iscurio napolje. Ali šta je sa svima drugima, onima koji nisu ubijali, koji su samo gledali, da li su bili primorani da posramljeno sede u mraku svojih domova? Možda su, nakon nekog vremena, pametno odabrali stranku u koju će da se učlane? Ili su odustali od politike i zauzeli direktorske pozicije u fabrikama tekstila i automobila? Svakako su izašli iz pravoslavnog voza, voza toliko gusto iscrtanog belim linijama da su ikone u njemu postale deo apstraktnog slikarskog platna koje znači sve i ništa. I počeli da maštaju o nekom drugom.