Iza sedam gora, u carstvu samoobmane

Kritičar 1 1: Fenomenalno… slike, dijalozi…

Kritičar 2: A o čemu se radi?

Kritičar 1: Pffuu… (Širi ruke.) Brat, sestra, život…

Poput filmova Vudija Alena, onih najboljih kao što su „Meci iznad Brodveja“, „Deconstructing Harry“ ili, u izvesnoj meri, „Zločini i prekršaji“, za koje se često pitam na kojim nivoima dotiču gledaoca koji se ne bavi nekim vidom umetnosti ili stvaranja, „Zimski san“ je nož u srce svakom ko provodi svoje dane piskarajući kratke literarne forme i planirajući jedno epohalno delo koje se, sva je prilika, neće desiti. Čini se da kolega kritičar tokom gledanja filma nije uspeo, ili smeo, da pogleda duboko u svoje srce tame. Nije to lako, u poslednje vreme sam na kratko bio i Leri Darel i Andrej Bolkonski što je godilo mojoj sujeti, ali kada osetite identifikaciju sa nekadašnjim glumcem koji drži mali hotel negde duboko u slepom crevu Anadolije, piše (i uzbuđuje se oko toga) kolumne za lokalni časopis i zavarava se da sakuplja građu za temeljnu istoriju turskog pozorišta, tada dolazite do vrednih trenutaka objektivne samospoznaje. Priču o Ajdinu, njegovoj mladoj ženi Nihal, razvedenoj sestri Nekli i još nekolicini likova čiji životi prolaze (uludo ili ne, ali svakako prolaze bez izgleda da bi mogli da budu drugačiji) u hladnoj provinciji, bilo bi, trivijalnim rečnikom, dosadno pratiti tokom puna tri sata da u sebi nema univerzalnu notu koju svaki autor jedne nežanrovske priče o ljudima i njihovom ponašanju teži da odsvira. Ipak, ceo taj „brat, sestra, život…“ univerzum, uz svo poistovećivanje, ne bi bio dovoljan da scenario „Zimskog sna“ ne vodi svoje junake kroz situacije koje sve više naglašavaju njihove sukobe i različitosti. Za razliku od „Bilo jednom u Anadoliji“, džez numere (već drugi put se u tekstu javlja muzička terminologija i možda to nije slučajno) na temu jedne noći i jutra tokom kojih policajci, tužilac, doktor tragaju za lešom i, u naznakama, rešavaju slučaj, koji je, zbog svog slobodnog stila unutar jasne strukture ipak zamoran u trajanju od dva i po sata, „Zimski san“ je sasvim kontrolisan rad. Pejzaži, pasaži između dve scene, u sebi sadrže informaciju i estetsko draženje očiju nakon čega se na vreme prelazi na sledeći kadar. Dijaloške scene, poput one na pola filma između Ajdina i njegove sestre koja traje nekih dvadeset minuta, zapravo su onoliko razvučene i temeljne koliko moraju da budu da bi se istinito prikazalo kako jedan depresivni (mislim da je to relativno tačan termin) sredovečni čovek „puca“ i izgovara stvari nakon kojih njihov odnos prestaje da postoji i ona odlazi iz filma, možda i iz celog njegovog života, da se nikad ne vrati.

Tema filma mogla bi, da budemo malo konkretniji, da bude iluzija osvajanja slobode a, zapravo, život u samoizgrađenom zatvoru. Najteže je kada niste svesni sopstvene zatočenosti što, u drugom kontekstu, mada ni „Zimski san“ nije neduhovit film, naravno, može biti i dobra osnova za komediju (pada mi na pamet scena iz filma „MEŠ„ kada, tokom operacije Hotlips kaže „Ovaj čovek je ratni zarobljenik“ a neko joj odgovori „i ti si, samo ne znaš„). Ajdin vidi sebe kao čoveka od integriteta, ateistu koji je nakon dvadeset pet godina igranja u pozorištu našao za sebe mesto i finansijsku sigurnost iz koje može da posmatra i kritikuje svet. „Ponosno mogu da izjavim da nikada nisam igrao u sapunici, uprkos ozbiljnim finansijskim ponudama“, reći će Ajdin jednom motociklisti, usamljenom avanturisti koji odseda u hotelu i čija scena odlaska i Ajdin koji gleda za njim za mene predstavljaju najbolniji momenat filma.

Ipak, osećam obavezu da prijavim da sam tokom jedne višeminutne scene napravio eksperiment tako što sam prekrio ceo ekran osim titla kako bih video ima li neke razlike i, nažalost po „Zimski san“, eliminisanjem slike nije se ništa značajno izgubilo. Film je ipak, koliko god da su reči fantastične, medij slike i tu ne pomažu predivni pejzaži između dve raspričane scene. Likovnost razgovora jedan je od osnovnih elemenata filmskog znanja. Romer je, npr., to u potpunosti razumevao, Luj Mal je „Moju večeru sa Andreom“, film koji se ceo sastoji od razgovora za restoranskim stolom, sačinio tako da nijednom nemate utisak da pratite radio dramu. „Zimski san“, ipak, donekle pada na tom testu, no, reči su tu i mogu učiniti da na momente sasvim objektivno ugledate sebe kroz prizmu fiktivnih likova. Nadam se i u slučaju da niste umetnik.