Izlazak iz opskurnosti

I, srameći se priznajem, teško da bi me razmišljanje o incidentu odvelo u pravcu filma „Duboko grlo“ iz 1972. godine, najuspešnijeg, ili jednog od nekoliko ekonomski najuspešnijih filmova svih vremena (snimljen za 25 hiljada dolara i zaradio od 50 do 600 miliona, nikada neće biti tačno utvrđeno budući da su autori dobili početnih par promila dok je kasniju distribuciju preuzela italijanska mafija u SAD). „Duboko grlo“ je, u formalnom smislu, hardkor pornografski film snimljen u vreme kada je, nakon seksualnog oslobađanja šezdesetih, taj žanr iz sive, zabranjene zone stigao do javnosti, slobodno prikazivan u centrima velikih gradova. Počeo je stizati, posledično, i veći novac što je pornografskim filmskim autorima upalilo lampicu – ako se naši filmovi snimaju za isti novac kao jeftini, umetnički ili akcioni, „normalni“ filmovi, ako se prikazuju javno, pored „normalnih“ bioskopa, zašto ne bi mogli malo više i da liče na „normalne“ filmove? Tj., zašto ne bi mogli da imaju likove koji doživljavaju promenu tokom dramske radnje? I, tako, Linda, glavna junakinja „Dubokog grla“, ima problem: nikada nije doživela orgazam. Doktor joj, nakon pregleda, saopšti da je to zato što joj se klitoris nalazi u grlu te da orgazam jedino može biti postignut putem oralnog seksa. Sledi oralni seks sa doktorom, gde reditelj, imena DŽerard Damiano, tokom vrhunca montira kadrove lansiranja međuplanetarne rakete. Cela stvar je, naravno, krajnje blesava, no, u isto vreme otkriva muške strahove i frustracije. Zar ne bi bilo lepo kada bi žena, na kraju oralnog seksa koji vrši na muškarcu, doživela istovetno uzbuđenje? U srži sižea nalazi se griža savesti, što je, na neki način, lepo, jer govori da je muškarac koji ga je smislio saosećajno ljudsko biće (reditelj je, pre porno karijere, bio ženski frizer – tvrdi da je tokom godina, kao neka vrsta ispovednika, od svojih mušterija, očajnih američkih domaćica, naučio puno o seksualnoj nezadovoljenosti).

Poenta „Dubokog grla“ je u draženju skoro isključivo muške publike sa očiglednom laži u vidu grlenog klitorisa. No, ta laž publiku ipak, ukoliko želi, a retko ko će poželeti, vodi do određene istine o kojoj valja razmišljati sa univerzalnog gledišta – u stvarnom svetu neko će uvek ostati nedovoljno zadovoljen. Video performans Studio Barbare je, takođe, usmeren ka draženju, ovaj put vrhovnika vladajućeg kriminalnog udruženja kod kojeg se valja izboriti za buduće privilegije – još više novca na medijskim konkursima, radna mesta u gradskoj upravi i sl. Budući da je gledanost te imitacije televizijske stanice sasvim mala, cilj bi, poput orgazma u prljavoj sali američkog bioskopa iz 1972. godine, bio postignut i učesnici bi mogli da krenu na sledeće radne zadatke. I, onda, dešava se preokret i sve odlazi u fenomenološke predele. „Duboko grlo“ je, ubrzo nakon premijere, bilo napadnuto od strane klerikalnih struja za opscenost i kvarenje omladine (Zašto baš taj film od mnogo ponuđenih? Biće da ih je aspekt ženskog zadovoljstva posebno žuljao.). To je dovelo, pošto lažni imaoci moralnih vrednosti uglavnom nemaju osećaj za meru, do za njih negativne reakcije u vidu abnormalne popularnosti filma. Svi su hteli da vide o čemu se radi i mafija je spremno uskočila da to finansijski iskoristi. Kukutu je, na kraju, morao da popije, da kažemo, glumac, doktor iz filma, optužen i osuđen za „zaveru u cilju distribuiranja opscenog materijala“. Kada je video da više nema šale, pitao je svog advokata, „je li, hoću li ja stvarno da idem u zatvor?“. Mudri advokat mu je rekao, „ako na izborima ponovo pobede Republikanci, hoćeš“. Srećom po njega, posle afere Votergejt (u kojoj je bitnu ulogu igrao doušnik nazvan, po filmu, „Duboko grlo“), pobedile su Demokrate i vrhovni sud zaključio je da doktor za oralni orgazam može da ostane na slobodi. Nakon toga, kao poznato lice, dobio je ulogu u filmu „Briljantin“ koja mu je oduzeta neposredno pred početka snimanja zbog straha finansijera da će njegovo prisustvo odbiti porodičnu publiku. Na koncu, iako suštinski pozitivac, morao je da se pomiri sa posledicom svojih odluka – povratkom u opskurnost.

Mala, beznačajna stvar postala je opšte poznata, ne iz želje njenih učesnika. Ali, imala je caku, fantastični element koji je pogodio prave tačke, da ne kažem, erogene zone svojih neprijatelja. Dva minuta besramnosti Studio Barbare takođe su, da upotrebim stranu reč, transcendirali svoj žanr, mešajući se na do sada neviđen način sa žanrom fantastike. Sada, vinovnici trpe posledice u vidu osude javnosti za koje ih baš briga jer poseduju apsolutnu institucionalnu vlast. U ovom trenutku. Tu se nalazi i razlika u odnosu na učesnike priče „Dubokog grla“ – oni su, postavši fenomen istorije popularne kulture i fusnota teorijskih radova, usput platili i svakovrsne cene (strah od mafije; strah od gubitka nekog budućeg, svetovnog posla, a i to se događalo, jednostavno, povratka nije bilo). Šta će biti stvarni rezultat pesme „Linč, silovanje, nasilje“, osim što je najsmešniji minut 2018. godine?