Iznenađujući spomenik i monumentalni kič

Tekst me je naterao da se setim onoga što sam o Marfiju znao, otkrijem puno novih podataka, i na kraju pogledam jedan film koji mi je celog života izmicao, zaključivši da sam umalo propustio malo remek-delo.

Teksašanin koji će život završiti u padu aviona pre pola veka (eto odaha i formalnog razloga za tekst), sa svega devetnaest godina je, po zvaničnim podacima, sakupio pedesetak ubistava tokom završne faze Drugog svetskog rata.

Zatim je neko vreme upotrebljavan u propagande svrhe (nizak rastom, blagih crta lica, bio je savršen za „zašto to ne bi bio i ti?“ regrutski napad), da bi potom bio otpremljen u Holivud na sledeći stepen eksploatisanja nacionalne prepoznatljivosti.

I pored zaboravljivog izgleda, na njemu, i u njemu, mogla se nazreti nekakva zarazna energija.

Džon Hjuston – uz sve ostalo, neizlečivi ovisnik proživljenog iskustva – odabraće ga za prvo lice „Crvene značke za hrabrost“, na više nivoa eksperimentalnog epa o američkom građanskom ratu.

Vlasnici filmskog studija, ipak, nisu bili raspoloženi za bacanje svog novca na vizuelno-idejne opite, te je ceo sat filma nepovratno uklonjen i u bioskope stidljivo puštena anegdotalna verzija od sedamdeset minuta, svakako i dalje fascinatna (za nas iz još jednog razloga, pošto mi se čini da je poslužila kao umereni uzor za „Marš na Drinu“).

Odi Marfi je, dok su ljudi u odelima kasapili umetničko delo, imao ozbiljnije probleme.

U snove su mu dolazila ratna siročad, zbog čega će sledećih desetak godina patiti od ovisnosti od tableta za spavanje.

Navodno će, u trenutku košmarnog magnovenja, prvu ženu, holivudsku starletu, držati na nišanu revolvera.

Potom se razveo, doveo u određeni red (mada, kada proizvedete solidan broj ratne siročadi, ona umeju da vam do kraja života dodaju puter tokom doručka ili prelaze pešački prelaz dok čekate zeleno svetlo) i, u pogledu filma, skrasio u vesternima i ratnim filmovima B produkcije.

Pred kraj života baviće se, tokom rata u Vijetnamu, podizanjem svesti o PTSP-u.

* * *

U filmu „Nema imena na metku“ („No Name on the Bullet“. r. Džek Arnold, 1959.) Odi Marfi igra Džona Genta, plaćenog ubicu koji već godinama neometano obavlja svoj traženi posao metodom provokacije i samoodbrane.

Naime, kaže Gent, svaki čovek ima slabu tačku koja, kada se pritisne, podstiče smrtonosni izliv emocija.

Dolaskom Genta u mali grad, žitelje obuzima panika.

Ko ga je angažovao?

Po koga je došao?

Valja, ipak, biti precizan, i primetiti da običan radni narod razvoj događaja posmatra sa udaljenom radoznalošću, dok se vlasnici kapitala zatvaraju u svoje kancelarije i prislanjaju cev revolvera na znojno čelo, opterećeni nepodnošljivim strahom od mača osvete koji im se približava.

Gradski doktor je, očekivano, prvi među jednakima u grupi radoznalih.

U sceni inpirisanoj „Sedmim pečatom“ ubica i doktor igraju šah i vode razgovor koji kreće od konkretnih problema da bi završio filozofskim uvidima. Gent kaže: „Čini mi se da su najvažnije, istinske bolesti, retko fizičke vrste“.

Par scena kasnije, imamo sledeću dijalošku lepoticu: „- Sviđaš mi se, doktore. Ti si kao ja. Nas dvojica smo verovatno jedini pošteni ljudi u ovom gradu; – Ne upoređuj nas. Mi nemamo ništa zajedničko; – Svi umiru“.

Sve je to sasvim univerzalno i konceptualno ali, grešna mi agnostička duša, scena u kojoj ontološki zainteresovani doktor pita starog sudiju šta, po njegovom iskustvu, čoveka odvede u poziv plaćenog ubice podsetila me na životopis srpskog Vođice.

Razgovor ide ovako: “ – Pa, obično se radi o logičnom sledu događaja. Momak uđe u bandu. Pre ili kasnije oni ginu ili završe u zatvoru. On ostane sam. Ubijao je, izvukao se i sada nastavlja. Uskoro, postaje neprijatelj svima. Ne sme sebi da dozvoli ni da mu se neko svidi, jer će jednog dana možda morati da ga ubije. Kada dođe dotle, povratka nema. Čak i kada bi hteo da baci revolver, ne može, jer zna da iza sledeće krivine može da bude neko ko želi da ga ubije. Puno od svega toga moglo bi postojati samo u njegovom umu. Možda bi i mogao da napusti sve i izvuče se. Možda tog ubice iza krivine uopšte nema i to je samo nešto čega se plaši. Ti se još uvek boriš sa mišlju da bi mogao da ga ubediš da promeni način života; – Voleo bih da mogu; – Ne bi vredelo. Čovek ne može pobeći od svoje prošlosti.“

* * *

Neizostavno smo se vratili na početak, na The Spomenik.

Film koji je trebalo da obavi svoju funkcionalnu svrhu, ispunivši par večernjih časova pripadnika srednje i radničke klase, te kandidujući tvorce za sledeći nepretenciozni poslić, dosegao je status društvenog spomenika.

„Nema imena na metku“ izaziva razmišljanje, sumnju u naučeno, preispitivanje hrišćanske crno-bele slike o zločinima i kaznama (kraj je, usput, gotovo budistički).

Pedeset godina kasnije, za večnost i duhovnost zamišljeni kip (naravno, po priči koju bi vladajuća interesna grupa volela da proda) u stvarnosti je upravo splet besmislenih simbola, lažnih mitova, finansijskih malverzacija nalik onima koje teraju žitelje vestern gradića da strepe od ubice čiji metak nema ime, banalnih a šmirantski izgovaranih dramskih monologa.