Ja i sada držim čas

Od uvodne, koreografisane scene u kojoj seoske žene posećuju groblje (u realnosti bi trebalo samo hrišćanski deo, naravno, jer muslimani baš i ne pohode svoje pokojnike na taj način – otud i izraz „proći kao pored turskog groblja“) jasno je da ćemo posmatrati vizuelno, povremeno, i često iznenađujuće, stilizovani film. Sa dramaturške strane, ili bolje sa strane koncepta, takođe je brzo jasno da je „Gde idemo sada?“ simbolički, gotovo pamfletski krik protiv verske netrpeljivosti i banalnih razlika u sprovođenju rituala koje nagone ljude da se međusobno ne podnose. Istina, male zajednice verski podjednako podeljene su svugde retke te su autori filma uz malo muke uspeli da pronađu selo sa džamijom i crkvom (i još kao plus, takvo u kome mogu da na prirodan način obe stanu u jedan kadar) te možemo zaključiti da, u značenjskom smislu, rediteljka i koscenaristkinja mesto dešavanja svog filma koristi kako bi povukla paralelu sa celokupnim libanskim, zapravo svetskim problemom. No, tačka u kojoj je „Gde idemo sada?“ jedinstven, u kojoj demonstrira priličnu rodnu netrpeljivost, je momenat osnovnog zapleta, u kome žene zaključuju da valja naći neki način da zaokupe mozgove svojih verskim sukobima zatupljenih muškaraca. Tako kreće serija, trebalo bi, komičnih situacija, od lažnog čuda i kipa Gospe koja krvareći iz očiju šalje upozoravajuće poruke, preko centralnog dela i ruskih prostitutki koje žene dovode kako bi seksom skrenule mamlazima destruktivne misli (još jedan stereotipni momenat – muškarci koji ne mogu da kontrolišu seksualni nagon i žene spremne i na tu vrstu žrtve), kroz drogiranje kolačima sa marihuanom (zaista, za razliku od alkohola trava ne izaziva agresivnost – barem ja nisam imao prilike da primetim – osim one komičnog tipa kada pomislite da svi u sobi nešto smeraju protiv vas, a pritom se sve dešava jako sporo), konačno, zamenivši im, tokom spavanja, verske relikvije u nameri da im pokažu kako vera u ljubav mora biti važnija od načina na koji se sprovodi. Celokupna konstrukcija je na vrlo niskom dramaturškom nivou sa temom koja dominira nad mnogobrojnim likovima. Zapravo, likova u klasičnom smislu i nema što komplikuje gledaočev doživljaj. Osobe na ekranu izgovaraju replike koje za cilj imaju pomeranje radnje unapred a ne bolje upoznavanje sa onim ko ih izgovara. No, jednom kada shvatimo da jednostavne identifikacije ne može biti, počnemo da gledamo film na taj način, kao autorkinu poruku. „Gde idemo sada?“ je u zanatskom smislu, korak unazad u odnosu na prvi film Nadin Labaki „Karamel“, opet, priču o nekoliko žena čiji se životi vrte oko bejrutskog salona lepote, u kome imamo priliku da se družimo sa višedimenzionalnim osobama čiji se problemi, i u velikom gradu, tiču društvenih ograničenja koje život u Libanu nosi. No, kako se Labaki u filmu „Karamel“ potrudila da izgradi likove tako je i saosećanje publike izraženije pa samim tim i pogođenost onim što autorku, s punim pravom, opseda. Priču moraju pričati likovi a ne njen autor.

* * *

Kanadski „Gospodin Lazar“ započinje šokantno, ulaskom dece u hodnik osnovne škole da bi neki od njih videli svoju učiteljicu obešenu u učionici, pre nego što prizor zapaze odrasle osobe i energično isteraju decu nazad u dvorište. Već sledećeg dana, pošto je za događaj saznao iz novina, za posao na upražnjenom mestu javlja se Bašir Lazar, uglađeni gospodin ranih srednjih godina, predstavivši se kao iskusni učitelj poreklom iz Alžira. U nerealističnoj tački neophodnoj za dalji razvoj priče direktorka škole impulsivno angažuje novog učitelja ne proverivši njegov životopis. Lazar je, zapravo, emigrant bez kanadskog državljanstva (kako ga onda plaćaju?), čiji su žena, NGO aktivistkinja, i deca ubijeni u Alžiru, te on sam koristi decu kako bi preboleo svoju tragediju. Kako god, Lazar primećuje da su deca na neki tihi način traumatizovana onim što su neki od njih videli i sluti da psiholog koga je angažovala škola neće biti dovoljan. Ono što on nudi u vidu terapije je neka vrsta tradicionalnog zdravog razuma, vraćanje klupa u standardni položaj što samo po sebi predstavlja osveženje. Izgleda da se u kanadskim školama klupe često razmeštaju u slobodne forme, krugove, kvadrate, kako bi školski proces deci delovao manje rigidno ali, učenje je odvratno kako god da sedite, dok primoranost da se miruje na jednom mestu nije ništa drugo nego pripremanje za pakao radnog vremena. Ukoliko želimo da budemo morbidni za trenutak možemo da primetimo da bi koncentracioni logor bio i dalje mesto masovnog ubijanja čak i kada bi neudobni kreveti sa slamom bili raspoređeni na maštovit, spontan način (mora da vam bude muka kada pomislite na marketinške agencije u kojima je sve jako „casual“ i zaposleni na raspolaganju imaju stolove za stoni tenis i džinovske vreće za sedenje). No dobro, „Gospodin Lazar“… Sam film, kao i njegov glavni junak, je jako diskretan, do te mere da teško postiže ono što namerava, čak bi se moglo reći da autor distanciranošću same svoje namere uspešno čuva od gledalaca. Jer, nekoliko linija priče su dodirnute i okončane na način na koji se to dešava u životu, a opet, velike reči se pomaljaju tu i tamo dok učenici katkad pate od sindroma filmske „pametne dece“ (istina, Francuščići su često vrlo starmali, verovatno zahvaljujući odraslima koji ih jako rano počnu smatrati sebi ravnima te im se na taj način i obraćaju). Ipak, čini se da je reditelj uspeo u svojoj ideji da započne i završi priču ekstremnim izlivima emocija ili samouništenja, dok je centralni deo ispunio nijansama sive boje. Zanimljivo je primetiti da je „Gospodin Lazar“, nominovan za nagradu Oskar u kategoriji filma van engleskog govornog područja (ako išta, bolji je i kompleksniji od dobitnika, iranskog „Razvoda“, pa pucajte…), tokom svog uspešnog festivalskog života najčešće dobijao nagradu publike. Naravno, to je festivalska, liberalna publika, procenat promila generalne populacije.