Jesen bez ljubavi

Na početku svega bio je Pol Robeson, prva crna pozorišno-muzičko-filmska zvezda, koji je mladom Belafonteu usadio ideju o povezanosti uspešnosti i uticaja na mase. No, dok je sam Robeson otišao predaleko, do Sovjetskog Saveza tridesetih i opsesivne opterećenosti rasnom i ekonomskom nepravdom u zemljama razvijenog kapitalizma (koja će ga, konačno, dovesti do paranoje i nervnog sloma te pogrešnog lečenja elektrošokovima za koje se često optužuje sama CIA) Belafonte je kroz svoju borbu prošao šalom i šarmom, kao da je poslušao posredan muzički savet Net King Kola („…samo se nasmej“). Hari Belafonte započeo je svoju društvenu delatnost, naravno, rasnim pitanjem da bi se vremenom vratio svojim komunističkim korenima pa se danas deklariše kao prijatelj Fidela Kastra i Uga Čaveza i borac protiv američkog imperijalizma. Za mene, dva su ključna momenta dokumentarnog filma „Pevaj svoju pesmu“. Jedan je priča o turneji po južnim američkim državama sredinom pedesetih na koju je Belafonte išao sa belim bračnim parom muzičara-zabavljača. Na prvi pogled frivolna stvar, muzičke tačke i jednostavni skečevi dobijaju na važnosti u komentaru koji mu je izrekao jedan od njegovih crnih domaćina (pošto, naravno, nije bilo hotela koji bi ga primio): „Čoveče, da li ti shvataš šta si uradio? Uhvatio si belu ženu za ruku pred rasno podeljenom publikom i niko nikoga nije hteo da ubije“. Drugi detalj je album sa Mirijam Makebom, južnoafričkom pevačicom koja je tako postala prva globalno prepoznatljiva muzička figura sa tog kontinenta. Naoko male stvari kao što su jedno držanje za ruke ili jedan album veselih pesmica zapravo su nepojmljivo ogromne, verovatno veće od proganjanosti od strane lovaca na komuniste ranih pedesetih, saradnje sa Martinom Luterom Kingom, kasnijeg nazivanja Kolina Pauela i Kondolize Rajs „kućnim robovima“ (istina, ovo poslednje se ne pojavljuje u pomalo ispranom filmu). Ko sa šesnaest godina shvati i oseti veličinu i simboliku tih malih stvari, taj će kasnije biti u redu i provešće život bez mržnje, što je na tragu onoga što i Belafonte, inspirisan Kingom, kaže: „nije važno koliko život traje, već kako traje“.

* * *

Uvek možemo računati na Skandinavce kada je u pitanju kombinacija profesionalizma, stabilne forme i slobode misli. „The Black Power Mixtape 1967-1975“ su hronološki poređani snimci švedskih dokumentarističko-reporterskih ekipa na temu borbe za prava crnih Amerikanaca. Dakle, sve o čemu ova serija priča govori odavno znamo (ili sam ja u nekakvoj zabludi u vezi sa tim koliko ljudi znaju) ali nije loše podsetiti se. Za razliku od ljubavi ili pomirenja koja su cilj borbe, ili borbom dominiraju, što smo videli u priči o Belafonteu, švedski snimci prikazuju ljude poput Stoklija Karmajklsa, Anđele Dejvis ili Luisa Farakana, koji su svi produkt, ratom u Vijetnamu izazvanog, surovijeg vremena. Kao da su ljudi poput Belafontea, okrenuti prvobitnom uspostavljanju sebe kao umetnika ili uspešnih poslovnih ljudi pa tek potom korišćenju svog statusa u svrhu borbe za svoju rasu postali „passé“, i prepustili svoje mesto ljudima sa simbolično velikim afrofrizurama, crnim kožnim beretkama i jaknama. Izuzetno harizmatični (čak u etimološkom smislu reči) Karmajkl, tokom konferencije za štampu u Stokholmu, na pitanje da li se plaši da će biti uhapšen po povratku u SAD odgovara svedeno: „rođen sam u zatvoru“. Ljudi koje prikazuju ovi snimci rekli bi da bilo kakav uspeh koji oni kao crni ljudi u beloj Americi mogu da postignu, ne bi došao bez neprihvatljivih kompromisa i ćutanja kada se mora govoriti, što je verovatno blizu istine kada se pogleda, npr., kakva je sve ponižavanja trpeo na sceni Semi Dejvis Džunior. U filmu o Belafonteu postoji nedovoljno eksploatisan segment o jednom očigledno mutnom liku koji je bio menadžer velikom broju poznatih ličnosti (među kojima mnogi iz liberalno-levičarskih krugova), a zapravo na taj način uspešno obavljao doušnički posao za CIA-u. No, dok se rediteljka filma negde na pola te priče zaustavila pokušavajući da ne uguši svoje delo paranojom, segment o preplavljivanju crnih kvartova heroinom kao rezultat veštog rada državno bezbednosnih agencija, dominira filmom i ostavlja najjači i poslednji utisak (makar i to, kao i sve drugo, odavno znali). Nakon leta ljubavi, tokom sedamdesetih nastupila je jesen nekog đavola koji sa ljubavlju nema mnogo veze i „The Black Power Mixtape 1967-1975“ predstavlja duh svog vremena koje i dalje traje.