Jevrejsko-bugarski gambit

Prevešću ceo naslov jer ne mogu da odolim… „Borat sledeće delofilm: Isporuka obilatog mita američkom režimu da bi imala korist nekada slavna kazahstanska nacija“ počinje protrčavanjem kroz već decenijske nedaće glavnog junaka nakon što je prethodnom posetom Sjedinjenim Američkim Državama osramotio svoju ponosnu postojbinu.

Bačen je u okove, sinovi su ga se odrekli, od producenta Azamata Bagatova ostala je samo koža pretvorena u fotelju koja krasi bunkersku kancelariju premijera Nursultana Nazarbajeva (glumac, inače, izgovara replike na rumunskom)…

Država nudi priliku za iskupljenje: Borat Sagdijev će dostaviti američkom podpredsedniku poklon u vidu šimpanze (ministar kulture Kazahstana i najveća porno zvezda).

Boratova neudata petnaestogodišnja ćerka Tutar (dvadesetrogodišnja Marija Bakalova koja je igra je iz Bugarske, što je i jezik kojim u filmu govori; Borat govori hebrejski), njegova jedina preostala imovina, ukrcava se kao slepa putnica i pojede šimpanzu, čime sama postaje poklon, te tzv. „sidekick“ glavnog junaka.

Kada smo već natrčali na momenat komičarskog pomoćnika, valja reći da Saša Baron Koen razume da dok kratka televizijska forma može biti ograničena na seriju skečeva, celovečernji film zahteva vezivnu dramsku liniju.

Tako, u prvom „Boratu“ tu svrhu donekle ispunjava odnos sa pomenutim producentom Bagatovom, dok je u „Brunu“ lestvica podignuta i film je, više nego bilo šta drugo, divna ljubavna priča između naslovnog junaka i njegovog – i bukvalno – pomoćnika, Luca. Tutar od dramskog partnera gotovo da postaje glavni lik, prelazeći put od objekta do osobe, dok Borat, svedok datog oslobađanja, spoznaje da je moguće više voleti žensko od muškog deteta. I da nije lepo poklanjati ga perverznim starcima.

Ipak, žrtve podvala nam podjednako održavaju pažnju.

Koen već dvadeset godina uspeva da ubedi sagovornike da učestvuju u dokumentarnoj formi, umesto u igranoj u kojoj će njihova istinitost biti upotrebljena na za njih neslućene načine. U početku, bilo je dovoljno da u britanski televizijski studio pozove neopreznog desničara i suoči ga sa voditeljem

Ali Džijem, prostodušnom geto nakazom retrogradnih stavova, da bi mučeni gost otkrio dubinu svog sveta poremećenih vrednosti. Liberali su pak, iz razgovora izlazili vrednosno neokrnjeni ali karakterno ojađeni, pokazujući tužni nedostatak osećaja za ironiju, praćen manjkom inteligencije da prepoznaju situaciju u kojoj su zavitlavani (a kada neko ne ispadne pametan, to unižava i pristojne stavove koje zastupa).

Vremenom, kako je Koenov lik postajao globalno sve prepoznatljiviji, prevare su bivale unapređene, uz nove, sve bizarnije maske koje su u isto vreme morale ostati realistične, te detaljne i dugotrajne produkcione konstrukcije. U suštini, od početka pa do danas, radi se o jednostavno ili složeno izvedenom osnovnom mađioničarskom postupku: Borat i ostali likovi predstavljaju pokret koji privlači oči publike dok opsenar krišom izvodi prevaru.

Predstava fiktivnog Kazahstana, dakle, nije uvreda za Kazahstan (vidimo da svaki glumac koji igra državljanina Kazahstana govori kojim god mu poznatim ne-engleskim jezikom), već put ka trenutku u kojem zadrti Amerikanac uznemirujuće stvarno vređa samog sebe.

U novom „Boratu“, mladi protestantski sveštenik ostaje pri anti-abortus stavu čak i kada mu biva obelodanjeno da je plod proizvod incesta; plastični hirurg biva uvučen u raspravu o obliku jevrejskih noseva; grupa južnjačkih „dobrih starih momaka“ je, veselom kantri muzikom sa ekstremnim tekstom, dovedena u stanje „linč-rulje“…

A onda, tu je nekadašnji gradonačelnik NJujorka, zatim dobar prijatelj srpskog Vođice, sada Trampov saradnik, Rudi Đulijani. Oblaporni starac će, nakon lažnog intervjua, otići sa Tutar u spavaću sobu, malo je pipnuti dok mu ona skida „bubicu“, na kraju popravljati košulju uvlačeći je u pantalone.

Nije se, zapravo, odvilo ništa pravno pogrešno ali niz sumnjivih pokreta, sugestivnih završetaka rečenice, uz činjenicu da dvadesetrogodišnja bugarska glumica, izigravajući glupačicu u mini haljini, tako lako može da osobu iz najužeg kruga predsednika SAD napravi budalom, čini da se zapitamo, „šta je onda još moguće da se dogodi?“. Svakako, toliko toga je na čekanju.

Ovaj tekst objavljen je na dan kada se održavaju američki predsednički izbori (uz izbor senatora, suštinski možda i važniji, ali privlačnost filma obično počiva na glavnom liku).

Koen je, budući da je nastavak „Borata“ postavljen na „striming“ servise par nedelja pre izbora, svesno sebe unapredio, ili degradirao, na nivo političkog aktiviste. Opet, vremenski izbor premijere mogao bi biti i tek komercijalno motivisan, dajući „Boratu“ koji je, po sveopštem tonu i dramskoj nadogradnji, pre svega poučna lakrdija, korisnu dnevnopolitičku oštricu.

Prethodni rad Saše Baron Koena, sedmoepizodna televizijska serija „Who is America?“ („Ko je Amerika?“), udobno je smešten u 2018. godinu, dok izborom žrtava doseže daleko dublje slojeve neprijatnosti. Kroz lik teoretičara zavera koji intervjuiše uvežene liberale, Koen simulira agresiju na celokupni politički spektar. Ipak, Berni Sanders i legenda televizijskog novinarstva Ted Kopel od početka su svesni da razgovaraju sa protivnikom.

Desničarska lujka (u invalidskim kolicima, što je dobar dodatak – znamo koliko liberali boluju od saosećajnosti) ih zatim suočava sa potpunim besmislicama poput one da su na Obaminoj inauguraciji većinu publike činile lutke, da bi iz daljine delovala impozantno. Sagovorniku zatim ne preostaje ništa drugo nego da prekine intervju, završavajući celo iskustvo neosramoćen. Koenov predumišljaj je, ponavljam, što je pred njima ideološki neprijatelj, postavljajući ih odmah u oprezni stav. Uz to, ciljano je odabrao inteligentne, iskusne igrače, gotovo namestivši igru u njihovu korist.

Kroz lik Erana Morada, izraelskog antiterorističkog eksperta, Koen nad svojim žrtvama sprovodi, pak, zločestu psihološku igru, identifikacijom ih navodeći ka potčinjavanju.

Kao rezultat, gotovo da vam bude žao malih i nesrećnih američkih Vacića. Recimo, izvesni Džejson Spenser, republikanac i član skupštine Džordžije, misli da se nalazi u emisiji koju vodi izraelski brat, neko ko muslimane mrzi više od njega, ako je to moguće.

Eran Morad mu objašnjava da teroristi vole da se maskiraju u žene i da izraelska policija, da bi ih razotkrila, koristi selfi stik u prolazu neprimetno postavljen ispod suknje. Kineski turisti, kaže Morad, najviše vole da fotografišu sve pored čega prođu, i desničarski političar će, želeći da bude dobar gost emisije, uskoro mlatiti selfi stikom i vikati sve pretežno japanske reči koje zna.

U sledećoj taktici za odbranu od terorista, jednoj od mnogih koje izraelske bezbednosne snage koriste, skinuće gaće i gurati gole guzove ka Moradu koji mu je pre toga objasnio da je to samoodbrambeni način eksploatacije muslimanskog straha od homoseksualaca. Tu je zatim, i predsednik nekakvog udruženja koje promoviše učenje dece da pucaju iz vatrenog oružja (bio na televiziji, svađao se sa Pirsom Morganom).

Morad ga uči kako da se odbrani od odrubljivanje glave, ujedanjem penisa teroriste. Trampov glasač, zatim, dok kleči, gotovo da proguta dildo, kaiševima prikačen za Morada koji se pretvara da je terorista sa sabljom, i viče „Da se niko nije pomerio! Moja usta su dovoljno velika za sve vas!“.

Ko se, na kraju, poslednji smeje? Da li Koenova publika (uključujem i sebe), ili polupismeni idioti koji, zahvaljujući čarima sistema „jedan čovek – jedan glas“, imaju priliku da čine „Ameriku ponovo velikom“. I ponovo… I ponovo… Videćemo uskoro šta će biti sa Amerikom, dok prekookeanski analitičari slute da autokrata nikada ne odlazi voljom zaokruženog broja na glasačkom listiću. Ali, šta ćemo mi? Mi koji nemamo ni Borata ni izbore? Imamo samo, zlokobno odgovarajuće, melodije Gorana Bregovića kao muzičku podlogu izmišljenog Kazahstana.