Po jednom zaboravljenom dramaturškom pravilu film bi, ako je priča izvedena kako valja, trebalo da bude razumljiv gledaocu čak i ukoliko ne razume jezik kojim likovi govore, tj. ni u jednom trenutku gledalac ne bi bio u prilici da ne ume da da odgovor na dva osnovna pitanja tokom gledanja scene: „ko je ovaj?“ i „šta hoće?“. Gledano na taj način ukrajinski film „Pleme“, priča koja se dešava u internatu za gluvoneme starije adolescente, može se smatrati savršenim.
Pleme
režija i scenario: Miroslav Slabošpitski
Zaista, i bez razumevanja znakovnog jezika, sve je jasno, mada, da budemo sasvim objektivni, priča jeste prilično linearna. Glavni junak filma je novi učenik/stanar internata i kroz njegovo iskustvo ubrzo dobijamo informaciju šta se krije iza fasade uspešnog sistema. Fizički stasali momci organizovali su bandu koja, za sebe, izvodi sitne, sasvim nasilne i surove, pljačke i otimačine, dok je stvarni šef profesor tehničkog, posrednik ka ozbiljnijim kriminalnim delatnostima koje uključuju prostituisanje devojaka, u početku na lokalnom kamiondžijskom parkingu a kasnije u Zapadnoj Evropi. „Pleme“ se može posmatrati kao vestern, ili, je li, istern. Usamljeni junak dolazi u grad bezakonja (direktorka internata je gospođa dizajnirana poput julovki iz devedesetih) u kome važi jedino zakon jačeg. Priklanja se bandi jer nema drugog izbora i onda nastaju problemi, kako to u žanrovskom filmu obično biva, koji su posledica ljubavnog odnosa, u ovom slučaju sa devojkom koju čeka put u Italiju i rad u javnoj kući (možda konačno i za Berluskonija, ko zna). No, ljubav vodi ka neopreznosti, devojka zatrudni, momak gubi razum i počinje da se buni, što sve vodi ka obračunu nalik onom iz „Đanga“ sa Frankom Nerom.
Nije novost da jedan umetnički, festivalski film u sebi ima sva pravila žanrovskog, navodno namenjenog širokim narodnim masama. Zapravo, to je velika mračna tajna modernog filmskog sveta. Bilo koja publika, bili oni američki četrnaestogodišnjaci ili evropski mladi intelektualci, zahteva odgovore na na početku teksta pomenuta pitanja vezana za funkciju likova i razlog postojanja scene. Licemerje je u tome što se pokušava predstaviti da holivudski film o superherojima i ukrajinski film o gluvonemoj omladini nemaju dodirnih tačaka. Razlika je u tome što da bi došao do publike u Holivudu filmski scenario prolazi pakao analize finansijske relevantnosti dok evropski umetnički film prolazi ništa manji pakao fondacijskih i festivalskih komisija. U teorijskom smislu, holivudski sistem mi je zapravo draži jer u njemu nema laži (druga je stvar što je finalni proizvod, možda baš zato što je proizvod, u poslednjih desetak godina postao uglavnom negledljiv). S druge strane, festivalska publika je u ubeđenju da gledanjem filmova kao što je „Pleme“ izražava nekakav protest, dok je, u realnosti, i dalje samo publika koja traži da nekim logičnim putem izmišljenim pre dve i po hiljade godina bude vođena iz scene u scenu, iz eksterijera u enterijer, iz delanja ka posledici.
Na pitanju stila zapravo je sve, kao i u životu (postoje ljudi koji vam mogu reći najagresivnije stvari i vaša će reakcija biti „hm, zanimljivo“ i drugi koji vas sa dve reči o nečem ne toliko bitnom nateraju da poželite da ih obesite o kuku). Iza narativne preciznosti „Plemena“ nalazi se forma (koja, opet, nije nasumična već tvori sistem) master kadrova bez krupnog plana, silazaka niz stepenice koji traju po minut (a dve sekunde bi bile dovoljne da bi se dobila informacija o kretanju i nastavilo dalje – ništa se u tih dodatnih pedeset osam sekundi ne postigne, pripovedački, emocionalno ili kako god), dugačkih i monotonih scena poput one koja traje beskonačno i prikazuje seksualni odnos između našeg junaka i njegove simpatije i tokom koje umalo nisam zadremao… Dakle, reklo bi se da u slučaju „Plemena“ i većine evropskih festivalskih filmova samo stil čini avangardu dok je suština neinventivna, dok je, neću reći superioran ali, svakako, meni draži postupak poput onog iz, recimo, filma „Flags of Our Fathers“ Klinta Istvuda, gde autor kroz holivudsku, visokobudžetnu formu publici nudi nihilistično delo koje je tera na duboku uznemirenost svetom koji je okružuje.
Na kraju, da li „Pleme“ ima neku vrstu poente? Da li je to ideja da je društvo, u ovom slučaju ukrajinsko, toliko korumpirano da zlo ulazi i u najzatvorenije zajednice? Ipak, to smo znali i pre filma. Znamo da postoji srebroljublje među sveštenicima (manifestovano kroz džipoljublje među onima pravoslavne provenijencije) i ljubomora među Amišima. A nasilje i seks se, uglavnom, na svakom jeziku odvijaju bez reči.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=QOGegkvOryQ]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
