Još nije vreme za masovno samospaljivanje

Samo patetični hiperboličar, nakon što ga je etička blokada sprečila da gleda, verovatno, u besmislu zabavni film, može da bude u stanju da satima razmišlja o Janu Palahu. Za početak, moram da razjasnim da nisam ovih dana nabavio kanister valjda najskupljeg evropskog benzina (kada se uporedi sa kupovnom moći građanstva), planirajući da ga upotrebim na konceptualan način, niti bilo koga savetujem da to učini.

Ipak, osim što se na dan kada je objavljen ovaj tekst (5. oktobar, usput) neću baviti samouništiteljskim teatrom, neću biti ni na novinarskoj projekciji novog filma o tajnom agentu 007. Mada, možda i u mom ponašanju ima elemenata suicidalnog egzibicionizma, iako ne na fatalan način, budući da sam prošle nedelje predstavnici za medije distributerske kuće poslao sledeći dopis:

„Draga ________,

Pošto se novinarska projekcija filma „Nije vreme za umiranje“ održava u tržnom centru Galerija, iz etičkih razloga neću biti u mogućnosti da prisustvujem. Nadam se da ćete mi za nedelju ili dve izaći u susret u vezi nabavljanja karte na nekoj drugoj lokaciji, kada film bude na redovnom repertoaru. Pozdrav i izvinjenje, Pavle Simjanović“

Da ne lažem, ukucavanje svake reči je donosilo zadovoljstvo. No, da se vratimo na čehoslovačkog studenta… Na čin Jana Palaha danas se gleda prvenstveno sa strane otpora prema agresiji Sovjetskog Saveza, pomognutog vojnim snagama nekolicine zemalja Varšavskog pakta – ne i Istočne Nemačke, iz objektivnih razloga izuzimanja osvajača koji govore nemački jezik, ili Rumunije, tada već u povoju udaljavanja od moskovskog centra operacija, a što će Rumune petnaestak godina kasnije i dovesti prvo do gladi i legendarne jedne sijalice po stanu, zatim do streljanja diktatorskog bračnog para.

Istorija je kompleksna i neprijatna, i nemoguće je duboko uroniti u njene mehanizme a da usput ne razvijete gnušanje prema ljudskom rodu. Elem, Palah je bio ljut, svakako, na sovjetske ugnjetavače, ali do samoubistva ga je prvenstveno dovelo ponašanje sunarodnika. Nekoliko dana pred smrt poslao je pismo studentskim vođama u kojem im je predlagao akciju zauzimanja državnog radija u cilju pozivanja građanstva na ustanak.

Nisu mu odgovorili, naravno, verovatno žustro diskutujući iza zatvorenih vrata. Ili čak ni to, ćuteći u strahu od tajnih agenata u studentskim udruženjima; a i bez te opasnosti, kome se preterano gine ili robija za glupost kao što je sloboda javne reči?

Česi i Slovaci su se, dakle, nekoliko meseci nakon brzog kraja svog „socijalizma sa ljudskim likom“, prilagodili novim okolnostima. Filmići su se planirali, izložbice postavljale, plavušice muvale, pivce i knedličke tamanili…  Teško je i nepravedno petljati po nečijem mozgu u potrazi za direktnim motivom čina, ali usudiću se da – uz to, pomognut verodostojnim podacima – zaključim da je Jan Palah bio zgađen upravo konformizmom i oportunizmom svojih ljudi, onih za koje je gajio nadu da neće tako lako odustati od borbe.

I, bez obzira što je sam trenutak morao izgledati haotično i jadno, bez obzira što je umro u mukama par dana kasnije, sviđa mi se da ga zamislim kako nestaje u buktinji, sa podignutim srednjim prstom kao poslednjim delom tela koji se može razaznati.

E, pa, i ja sam zgađen, zato što će isti ljudi koji ispravno misle i u internoj komunikaciji izgovaraju da je Beograd na vodi monumentalni poduhvat pranja novca, da je prestanak postojanja železničke stanice urbicidni akt bez presedana, da je mutantski spomenik delo nepojamnog kiča (meni se, na primer, povraća kada ga vidim uživo; bez šale), pristati na kompromis i otići u konzumeristički okrajak celog tog konstrukta kako bi… „radili svoj posao“.

Zgađen sam što se po Subotici, prijatnih letnjih večeri, svađam sa osobama koje na moju primedbu da ne mogu da se bavim filmom na bilo koji način povezanim sa Lazarom Ristovskim reaguju razrogačenim očima i šokiranim „Zašto?!“ (dok pišu za medije koje udruženo finansiraju CIA, Đilas, Šolak i ljudi gušteri, da ne bude zabune). Zgađen sam zato što u odboru FEST-a… ne da mi se da nastavljam jer postajem dosadan samom sebi.

Napisao sam iznad da mi je ispisivanje e-maila distributerskoj kući pružilo zadovoljstvo, ali puna istina je da nakon svakog čina te vrste mnogo duže osećam nelagodu.

Umesto teksta o filmu, jedino što ima veze sa tajnim agentom 007 biće slika nove „Bond devojke“ i, do ljudi guštera mu, upravo mi pada na pamet strukturalna povezanost tih potcenjenih junakinja sa temom kojom sam se bavio. Ne bore li se one već decenijama da ne budu puki ukras, trofej koji se osvaja i zatim odlaže na policu, u čekanju novog?

Kolege novinari, kritičari, filmski radnici, ne budite i vi trofej na polici slatkorečivog ubice. Obucite najskuplju haljinu sa izrezom, ponesite kanister najskupljeg benzina, podignite srednji prst i samospalite se. Dok god je metaforički, mnogo više prija nego što boli.