Kako protiv ničega?

Trener je, osim njega, imao još par pulena i među njima i jednog momka malo ali osetno mlađeg od mene (imao je dvadeset osam ili devet godina, recimo), u dobroj fizičkoj kondiciji i sa motivom da učini od sebe nešto u svetu rekreativnog tenisa.

Da biste naučili da igrate nije dovoljno samo vežbati udarce i trener je rešio da je vreme da njegov učenik oseti napetost takmičenja, za šta je zgodno upotrebiti idiota koji nikada nije trenirao ali je od prvog uzimanja reketa u ruke, kada reket nije mogao ni da drži, igrao „u pojene“.

Kao autodidakt, drugim servisom nikada nisam ovladao kako treba, ali sam, odrastajući na rivalstvu Edberga i Borisa Bekera i uz kasniju solidnu dozu Fabrisa Santoroa, zauvek prihvatio mešavinu agresivnog (izvlačenje na forhend, izlazak na mrežu kad god ima smisla) i razmišljajućeg tenisa (seckanje, kratke dijagonale, gađanje bekenda, pozivanje protivnika na mrežu). Stoga, trener je zaključio da sam baš ja „taj“ test protivnik za učenje pošto bi svaki poen u teoriji mogao da donese novu pričicu sa poukom (reče mi, „vidim ja tačno šta ti radiš“).

Ubrzo nakon što smo počeli bilo je jasno da momak ima prihvatljiv servis koji se može odmah napasti ali i ne mora, navežbane bekend i forhend, skoro nepostojeće voleje, te, što bi moglo da bude nezgodno, dobru reakciju na skraćene lopte, koje ne samo da redovno stiže već ih i vraća jako, pod oštrim uglom.

Posle par gemova, zaključio sam da bi se dalo pobediti na razne načine ali da je najlakši da ne radim ništa.

Vraćao sam mu polukratke lopte koje nemaju nikakvu temu te je on počeo sam da je izmišlja. Gađao je, „duvao“, i izgubio sa 9:2, ili tako nešto (rekreativci ponekad igraju setove do devet gemova jer se na taj način uredno popuni termin).

Jednostavno, pozvan da osmisli igru, potpuno se raspao budući da je u toj fazi razvoja nije imao. Ako se dobro sećam, trener ga je kada smo završili pitao, „I, šta misliš?“.

* * *

Setio sam se ove male anegdote pre par dana tokom razgovora o predstojećim ne-izborima i njima prethodećem ponašanju opozicionih partija, građanskih pokreta i pojedinačnih protivnika vladajuće interesne grupe.

Godinu dana unazad, kada je neka vrsta bojkota postala realnost, retko ko je ozbiljno pristupio njegovom konkretnom efektu.

Možda će se ispostaviti da grešim, i voleo bih da je tako, ali činilo mi se da je pitanje procenta izašlih glasača suvišno, i da će zlikovci svakako prevariti, naterati, uceniti, dopisati dovoljno živih i mrtvih da bi pokazali da su te brojke sa ili bez bojkota skoro iste.

Po rezervnom planu, u neočekivanom slučaju male izlaznosti, potegli bi se, recimo, predsednički izbori Nikolić – Mićunović iz 2003. kada je izašlo 38 procenata glasača, mitski „žuti“ koji su nakon toga promenili zakon i sami odlučili da broj izašlih nije bitan, samoprekor kako je poruka koju je narod poslao primljena te će se u sledeće četiri godine raditi i graditi još snažnije, itd.

A sada im je kao poklon došao i virus koji po dnevnoj potrebi varira od „najsmešnijeg“ do punjača grobljanskih kapaciteta.

Ostaje, dakle, jedino nakazni sastav skupštine nakon bojkota i moguće je da je to – čak i sa troprocentnom cenzus prevarom u poslednjem trenutku – bio ostvariv cilj, ili je još uvek.

Ali, kome je zapao posao taktičkog ostvarivanja cilja?

Ako zanemarimo Đilasa, čoveka bez jasnog ideološkog identiteta iz više nerešivih razloga odbojnog za mase ali ipak upotrebljivog na određeni način i u određenom kontekstu (sigurno ne u prvim redovima), Vuk Jeremić – od početka svog političkog delovanja štetočina koja uvek odigra pogrešan potez – po mom mišljenju je bio ključni izazivač nedostatka smislenog dijaloga između političkih organizacija, čime je postala nemoguća i usaglašenost političkih činilaca sa svim onim „trideset godina se vrtimo u krug“, „sjaši Kurta…“, „moramo da promenimo sistem“ pojedincima koji su, zapravo, suština problema.

Naročito „moramo da promenimo sistem“ zaluđenicima moram da poručim, prihvatljiv sistem postoji ali se ne primenjuje, i jedino što može da se uradi je uništavanje „sistema u senci“ kojim se donose sve odluke. Dakle, ne promeniti, nego odstraniti višak u čemu je lustracija, institucionalna i duhovna, prvi korak.

Jedno sećanje: koju nedelju nakon 5. oktobra 2000. bio sam u kafani na porodičnom ručku i par stolova od mene sedeo je drug Mrka, nasmejan, bezbrižan.

Pomislio sam, „da li da ga isteram napolje?“ i zaključio, „na pola si fakulteta, nemaš pojma o životu, nemoj praviti cirkus…“. A trebalo je.

Realnost da će vlastodršce ovaj put nakon što izgube moć zaista isterivati iz kafana ponovo ide najviše njima u prilog – svesni su je i čine i činiće mnogo više nego prethodnog puta da direktorske fotelje i poslaničke klupe ostanu njihove.

Ako se složimo da je bilo kakvo učešće na republičkim izborima bilo potpuno besmisleno pre godinu dana i da je takvo ostalo do danas, ostaje pitanje lokalnih izbora o kojem je trebalo razgovarati na vreme, detaljno i razumno.

Valjalo je saslušati predsednike tzv. slobodnih opština a ne proglašavati ih, neumitnom histerijom, za izdajnike nakon što su doneli odluku da izađu na izbore.

Budući da ne znam dovoljno o Šapcu, Čajetini i Paraćinu da bih se pravio pametan, posvetiću se na ovom mestu izborima za skupštinu Starog grada. Naime, da bi se osvojila većina, potrebno je, po ranijem iskustvu, od trinaest do petnaest hiljada glasova.

Da li bi trebalo verovati da na teritoriji Starog grada nema toliko mentalno i finansijski dovoljno slobodnih pojedinaca kojima je mrsko da po njihovim ulicama trijumfalno promaršira zamenik gradonačelnika praćen svitom „guzelaca“ sa Pinka?

Da nema dovoljno onih kojima bi bilo kakav način izbegavanja takvog scenarija bio mnogo bliži srcu od duhovno čistog osećaja nakon što su na dan izbora pokazali srednji prst i ostali kod kuće da čekaju „Utisak nedelje“?

I dalje nisam siguran kako ću postupiti za par dana, ali osećam obavezu da primetim da od šest prijavljenih lista postoje barem dve za koje se da glasati, teško, s mukom i patnjom, a ako se pitate da li će se tako doći do tih magičnih trinaestak hiljada glasova obratite pažnju na Šapićevu stranku (ili šta god da je to) koja bi mogla da pređe cenzus a dalo bi se pretpostaviti da im nije odbojno učešće u vlasti sa bilo kim ko im ponudi nekakvu korist.

Ne sviđa vam se takav način razmišljanja?

Ne sviđa vam se Šapić?

Ni meni, intenzivno, ali to je politika. I ako na kraju izađem da glasam, sigurno neću glasati za njega, želeći mu celim bićem da ostane na marginama, ali ako njegovih par odbornika bude taj tegić koji će odlučiti da li će na Starom gradu po prvi put zavladati… ONI… pa, zaključite sami.

Ako sa duhovnog pređemo na materijalno, neka vrsta štita teško da bi škodila, koliko god da su ingerencije opštinskih vlasti minimizirane do simboličnosti.

Recimo, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju nakon izbora će pokušati da okonča projekat sprovođenja trolejbuske mreže kroz dorćolske ulice, do ovog trenutka sprečen delovanjem udruženja „Komšije sa Dorćola“?

Da li je Bastać bio koristan, da li je nekako pomogao?

Nemam pojma, ali bih se usudio da tvrdim da u ovom konkretnom slučaju nije doprineo uništavanju dela grada koji se nalazi unutar njegove zone odgovornosti, gde žive ljudi zahvaljujući kojima prima platu četiri godine (znam, nije lako poverovati da od te plate i živi).

U najmanju ruku, sa postojanjem nekog novog Bastaća, barem ne biste na opštinski bilten u vašem poštanskom sandučetu reagovali rečima, „Argh, Sotono!“, već biste ga, kao do sada, odneli kući i prelistali pre odlaganja na hrpu starog papira. Nije zanemarivo. Sve to uzevši u obzir, tantalove su muke odlučiti da li da se izađe na lokalne izbore ili ne.

Rupa u kojoj se nalazimo toliko je duboka da je skoro nemoguće odabrati pokušaj uspona sa lomljenjem noktiju i opasnošću trenutno smrtonosnog pada ili kopanja u nadi da će se slučajno naići na nekakav zaboravljeni tunel.

* * *

Nekoliko meseci nakon prvog susreta, ponovo sam izašao na crtu upornom mladom teniseru rekreativcu.

Momak je primetno napredovao i prvih par poena su bili jaki i zabavni, nakon čega sam odlučio da do kraja odigram raznovrsno, zbog zadovoljstva igre, a ako dođe i pobeda, što da ne.

I, tesno sam izgubio. Ali, to sam ja, neko sa očitom sklonošću za umiranjem zbog lepote, čak i ako to vodi ka završetku karijere u „nižerazrednom Vratniku“.

Interesna grupa koja upravlja mnogim aspektima naših života (poruka za „mene politika ne interesuje“ grupaciju – po zakonu verovatnoće, jednom će ti se desiti nešto iz čega nećeš moći da izađeš bez uključivanja državnih institucija) neće odustati od prljave, ružne i ništavne igre dok god njihov protivnik bude pobeđivao samog sebe.