Kasno je za heroje

Dejvid Ajer („Harsh Times“, „End of Watch“ – svakako ozbiljan momak), svestan potrebe da kod gledaoca probudi identifikaciju sa likovima, za svog glavnog junaka bira momka koji izgleda kao da se tek privikao na stresove koje izaziva gimnazija, pisara nekom birokratskom greškom određenog da upotpuni posadu tenka Šerman aprila 1945. godine u Nemačkoj. Na stranu što takav razvoj događaja deluje nemoguće, Ajer u najboljoj nameri greši, jer, mnogo veću uznemirenost izaziva situacija u kojoj se nalaze Majkl Kejn u filmu „Prljava igra“ ili Klif Robertson u „Kasno je za heroje“, odrasli ljudi koji su, očigledno, „videli sveta“, pa, kada takvi junaci, zadovoljni zbog lagodnog života u dubokoj pozadini i silom bačeni u smrtonosnu opasnost, osećaju strah (unutra, bez spoljašnje manifestacija, ali vrlo dobro možemo da pretpostavimo kako im je) jasno je koliko je sati.

No dobro… da vidimo sa čime se redov Norman Elison (Logan Lerman iz filma „The Perks of Being a Wallflower“) suočava. Krah nacional-socijalističke ideje, zemlja u raspadu, milioni ljudi kojima je jedina misao preživljavanje, četrnaestogodišnjaci koji vrebaju iz žbunja naoružani pancerfaustima i željom da dokažu da su vredni prevelikih uniformi koje su im dodeljene par nedelja ranije i u svemu tome jedan tenk koji naseljavaju komandir narednik Kolijer (Bred Pit), vozač (Majkl Penja), tobdžija (Šia LaBuf) i punjač (Džon Berntal iz serije „The Walking Dead“). Ono što razlikuje tenk nadimka „Bes“ od svih drugih je njegova mitska nedodirljivost: od Severne Afrike do mesec dana pre kraja rata mašina i posuda su na okupu. Očekivano, i jedino moguće, likovi su skice, stereotipi i samo od kvaliteta glumaca i njihove osobenosti zavisi da li će biti dovoljno životni, tj. da li će nam za njihove živote biti stalo. Ipak, narednik Kolijer je enigma, čovek koji tečno govori nemački (neko na početku odgovori na njegovo objašnjenje da su u Nemačkoj pa da to nije ništa čudno „govorio si ga i pre nego što smo ovde došli“), prepoznaje i završava citate iz biblije, realno ljudsko biće koje je tokom prve bitke uspelo da se uneredi u gaće. Dakle, komandir tenka je intelektualac, čovek po sredini koga su godine ubijanja i izbegavanja smrti učinile bezosećajnim i zbog čega svakako pati, mada to njegovi saborci neće videti a mi samo na kašičicu (kratkotrajni napadi panike, pristojnost prema civilima nakon što se ispostavi da su bezopasni…). Lik Kolijera umnogome je sličan kapetanu Mileru iz „Spasavanja redova Rajana“, no, dok Kolijer do kraja ostaje nepoznanica (njegovo obrazovanje je natprosečno, kao i surovost – možda bi neka poenta bila da što više znate to postanete gori kada se suočite sa životinjskom prirodom čoveka) Miler je običan srednjoškolski profesor od koga rat stvara neku vrstu ogrubelog liberala ili osećajnog desničara sa humanističkom crtom, teško je reći. Ipak, ni jedan ni drugi nemaju, i ne mogu da imaju scenu poput one iz „Velike prve divizije“ kada Li Marvin, na nečiju opasku da su imena sa spomenika iz Prvog svetskog rata pored kojeg prolaze „ista“ (tj. ne razlikuju se od onih iz Drugog sv. rata), odgovori „uvek su ista“. Da bi jedna tako jednostavna dijaloška razmena delovala tako puno i srceparajuće morate u nju, kao Semjuel Fuler ili Li Marvin, taj naoko grubi čovek koji je prezirao nasilje zato što ga je iz prve ruke upoznao, uneti ceo svoj život, što je nešto što od sadašnjih reditelja i glumaca ne možemo da dobijemo.

Nije toliko lako definisati zašto „Bes“ ostavlja prilično indiferentan utisak. Stilska realističnost je tu (mada je drug sa kojim sam gledao film posle projekcije ponavljao „Trebalo je to prljavije!“), glumci su posvećeni, ozbiljni, uz iznenađenje u vidu LaBufa koji već deset godina opravdano trpi ponižavanje a u „Besu“ naglasak, brkovi, krvav pogled, sve čini jedan vrlo efektan paket (odšmekerisao je, kako se nekad govorilo za glumca kada ostari i dobije određenu težinu izraza). Možda je problem u poslednjoj trećini i akciji u koju se ne može u potpunosti poverovati pa nam onda ni za junake nije dovoljno stalo. I dalje me neuporedivo više pogađa pogibija Livera i Sojera u „Dvanaest žigosanih“ od stvari koje se dešavaju posadi „Besa“. Možda kao Andre de Tot, reditelj „Prljave igre“, morate biti rođeni u Austrougarskoj i nemati jedno oko da biste mogli da izjavite „život je prokleto crn, a ja slikam život“ i da to ne zvuči lažno. Nema više živih iz vremena smrti. I, hm, možda je sada zaista kasno za heroje…