Kič u limbu

U vajber grupi udruženja građana „Komšije sa Dorćola“ neki visprenjak je 6. januara postavio božićnu želju: „Da mu ovo veče badnje, na slobodi bude zadnje!“.

I, koliko god da bi rima bila tačnija i pravednija ukoliko bi umesto „mu“ stajalo „im“, ovako je zabavnije, svedeno na jednog antagonistu i sliku istovetnog pasivno agresivnog samouzdizanja koje umesto sa državničkog „obraćanja“ brunda sa optuženičke klupe.

Ili, eventualno, kroz prozorčić tapacirane sobe u umobolnici gde će opštiti sa zamišljenom publikom dok ne postane bezbedan za stvarnu – dakle, do smrti.

Ima raznih definicija kiča, a meni omiljena je prenaglašenost bez estetskog, situacionog, zapravo, bilo kakvog suštinskog opravdanja.

Država postaje zajednica jedinki osuđenih da se svakog jutra bude napadnuti kičom onda kada u njoj prestaju da postoje suštinski procesi.

Recimo, kada u narečenoj državi svi prestanu da veruju u smisao i snagu izbornog dana.

Režimska služinčad obavljaju zadatke, znajući da je ubacivanje listića u kutije samo stabilokratska završnica ranije obavljenih amoralnih radnji.

Milion i kusur ljudi koji izbor baziraju na mišljenju uglavnom su svesni da, u njihovom slučaju, ubacivanje listića nije kraj već početak postizbornih muka tokom kojih izlaze na vredne ali nedovoljno masovne ulične proteste ili gunđaju i kuckaju u nebezbednosti svojih domova.

Za sve njih zajedno, izborni dan je jedno veliko Ništa – kičaste radnje bez utemeljenja.

* * *

Čitao sam proteklih nedelja malo više nego što je uobičajeno, budući da je, u sledećoj sekvenci naših kič života, novi vlasnik stana u potkrovlju susedne zgrade, valjda podstaknut ideološkom mržnjom, isekao kablove SBB-a i lišio okolne građane interneta i televizije.

Upraviteljka mu drži stranu, te zajedno ne dozvoljavaju radnicima SBB-a pristup problemu, što znači da se čeka rešenje u vidu razvlačenja novih kablova preko krovova i dvorišta.

Tako, listajući vajber grupe sa bizarnim božićnim željama, i sa polica uzimajući štampane tvari što su čekale zasluženu pažnju, stigao sam do knjige „Američki fikcionar“ Dubravke Ugrešić i eseja „Trash“ koji zlokobno ukazuje da je predsednik Srbije tek prazna sinteza svih globalnih iluzija i mehanizama.

Nalik neuspešnom eksperimentu iz, beše li, četvrtog dela „Osmog putnika“ – neupotrebljivog, mutiranog tela sa glavom Ripli koja vapi, „Ubij me!“.

Analizira Ugrešić: „Socijalistički kič proklamirao je svoju ideologiju: bratstvo i jedinstvo, internacionalizam, socijalnu jednakost i tehnički progres. Nacionalistički kič proklamira svoje temeljne ideje: nacionalni suverenitet i privilegovanost jedinke temeljenu na podobnoj krvnoj grupi. Socijalistički kič imao je budućnosnu projekciju, pa prema tome i jaku utopijsku dimenziju. Nacionalistički kič svoje sadržaje crpe iz strasne uronjenosti u ’suštinu nacionalnog bića’ i kao takav okrenut je prošlosti i utopijske dimenzije lišen. Ključni simboli socijalističkoga kiča bili su vezani uz rad i progres (otuda u ikonografiji sva ona sila željeznica, vlakova, rudnika, cesta, tvornica i skulptura zagrljenih radnika i seljaka). Ključni simboli nacionalističkoga kiča vezani su uz nacionalni identitet (otuda u ikonografiji sva ona sila grbova, vitezova, katoličkih i pravoslavnih križeva, skulptura povijesnih junaka). Oba kiča služe se pri tom istom strategijom zavođenja“.

Pa, pasus kasnije, inspirisana zemljom u koju je 1991. godine pobegla od svega i svih, osim od sebe: „Ponekad zamišljam Ameriku kao gigantski usisivač, stroj za reciklažu, koji usisava sve do čega dođe i izbacuje natrag zavodljive bale smeća. Trash je ovdje podignut na razinu kozmičkog principa: smeće se proizvodi da bi se konzumiralo, smeće se izbacuje da bi se ponovo proizvelo. NJegova snaga je u njegovoj neuništivosti, u njegovoj elastičnosti, mogućnostima transformacije i mimikrije, u njegovoj – reciklabilnosti. Snagu smeća čini naša nasušna potreba za njim. Ono je u nama, neuništivo poput masnih stanica. Možete mršaviti koliko vam drago, ali masne stanice su uvijek tu, čekaju svoj trenutak za revitalizaciju. Trash je ekspanzivan, trash ima upornu dušu i navike pustinja. Proces se u ekologiji zove – desertifikacija. Proces se u kulturnoj ekologiji zove – trashizacija“.

Spojilo se to sve kod nas, svi ti socijalistički, nacionalistički, kapitalistički kičevi, u fašistički snop kičastog klasja, u jadnog mutanta koji, još tužnije, nije svestan sopstvenog jada.

Uočimo njegov trenutak slabosti, onaj kada se odvezuje da bi primio nove stabljike, i isecimo ga i raskomadajmo jednom za svagda, čime ćemo započeti proces koji će neminovno odvesti do sledećeg modela kiča.

Kako god, „Nek mu ovo veče badnje…“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.