Kineski lak na muralu

Elem, nekoliko puta sam u internim razgovorima priznavao da baštinim elemente sinofobije, sam stvorivši složenicu – jer, ako postoje „sinolog“, „sinofilija“, sada mora i „sinološkinja“, onda bi trebalo da postoji i termin za osobu koja mrzi/plaši se Kine ili Kineza.

Za potrebe ovog teksta obavio sam istraživanje i, naravno, „sinofobija“ se koristi u naučnim radovima i medijskim tekstovima već najmanje deset godina.

Trebalo bi više da čitam…

Zlostavljački tretman vijetnamske radne snage od strane kineske kompanije, po kojoj se, usput, zove fudbalska liga Srbije (Šta bi? Ništa od raskidanja sponzorstva iz etičkih razloga? Ćutiš, Piksi, i to baš sad kad te cela nacija obožava?), podsetilo me na element neprofesionalnosti koji ispoljavam u prethodnih petnaest godina.

Naime, od 2005. godine bavim se objavljivanjem tekstova o filmu, a jedini kineski film kojim sam se za to vreme bavio bio je „Požuda, oprez“ Anga Lija iz 2007, na pokojnom sajtu „Popboks“ bez čijeg bi glavnog urednika, iznenađujuće otvorenog za saradnju, moj život otišao u sasvim drugom pravcu (a bogami i bez urednice filmske stranice čije me je ponašanje posle par godina oteralo odatle, usmerivši me u pravcu tada neutralnih a danas „stranoplaćeničkih“ medija).

Zapravo, i u tom tekstu sam se – još daleko od tridesete, ali očigledno već dobro zagrejan za kontekst dela – bavio procentom stvarnosti koji se može prikazati u filmu stvorenom u jednoumnoj zemlji.

Od tada, na festivalima zaobilazim kineske filmove, birajući da gledam bilo šta drugo.

Da li bi neki moj skandinavski kolega isti stav trebalo da primeni i prema srpskim filmovima?

Osetljivo pitanje, i recimo da bi učestalost takvih postupaka dugoročno koristila srpskom društvu.

Autori bi, svakako, trebalo da takve situacije sagledaju ne lično već analitički – da li je ovo kazna za mene, ili za režim?; ako je za režim, izgleda da bih mogao/mogla da razmislim o prelasku sa zadovoljavanja mrvicama ka direktnijem menjanju društva?

Nezgodne su te mrvice, pogotovo kada postanu toliko velike da više ne možete raspoznati njihovu bednu suštinu.

Izvesni Džon Sena, bivši „kečer“ i sadašnji „glumac“, nedavno je tokom tajvanske promocije pedeset i osmog nastavka „Paklenih ulica“ neoprezno izjavio da je srećan što je Tajvan prva država u kojoj je film prikazan.

Reč „država“ nije dobro pristala kineskim ljubiteljima serijala, što je primoralo nesrećnika da brzinski objavi video zapis u kojem na mandarinskom priznaje da je „mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, mnogo“ pogrešio, tražeći oprost.

Hej, Tajvan ima par miliona potencijalnih konzumenata, a Kina par stotina miliona, i to baš onakvih kakvima je besmisao te slikovnice namenjen.

Pa vi onda, nakon tog gmizanja lažne muškarčine, ne budite i sinofob, uz sve druge netrpeljivosti.

U čemu je problem sa Kinom, ili, da primenim razmišljanje izneto malo iznad u tekstu, kineskim režimom?

Kako je došlo do njihovog zagrcnuća glede ispoljavanja osnovne pristojnosti?

Da li se radi o mongolskoj dinastiji, dakle, strancima, čije osvajačko prisustvo je u srednjevekovna vremena uspostavilo građanina koji je siguran da će teritorijom na kojoj živi uvek vladati surova manjina?

Bivalo je nakon toga i autohtonih dinastija, pa novih osvajača iz Mandžurije, da bi u 19. veku spoljašnja pretnja u vidu imperijalističkog liberalnog kapitalizma zakucala na vrata.

Na red je zatim došao ideološki osvajač, sa crvenim knjižicama i zelenim kačketima.

Nije li kinesko iskustvo zapravo konstantna borba protiv iznenadnog, malobrojnog ali savršeno organizovanog agresora?

A kada spoljašnja okupacija prođe, jer svaka mora da u jednom trenutku postane unutrašnja, domaći vladar je nastavljao dalje preuzevši uglavnom najgore strane iščezle pretnje.

Danas, to je korporativni, državni kapitalizam, gde se već nekoliko decenija ostvaruje višak kapitala (samim tim i ekonomska eksplozija) zahvaljujući upotrebi podatne, gotovo robovske radne snage.

I, sada smo došli do kineskih ćelavaca koji znaju da je jedina sila koje se imaju na teritoriji Srbije plašiti ona što im iz azijske centrale svakog jutra šalje sledeći ratni raspored; do Dežurne Režimske Relativizatorke (eh, kako je samo slatka bila ona njena davna fotografija na kojoj se topi od razneženosti u zagrljaju Borisa Tadića) koja pušta verbalni otrov u vidu izjava da se u svakoj fabrici na svetu ugrožavaju radnička prava; do srpskih verzija Terezijenštata koje pod direktivom stvaraju zaposleni u Hepink paramedijskoj korporaciji…

Na koncu, do celine, do Rio Tinta u kojem kineska državna kompanija Kinalko (drugi svetski proizvođač aluminijuma – „poznaješ li i neprijatelja i sebe, ne strahuj oko ishoda stotinu bitaka“, veli Sun Cu) uredno povećava svoj procenat vlasništva, do zemlje koju njen Der kline Führer, osoba celog života upravljana isključivo magnetizmom moći, pretvara u Terezijenland, naseljen logorašima što se smeškaju dok čekaju smrt.

Što reče protestantski sveštenik Nimeler, autor originalne verzije preterano citiranog niza koji se završava sa „…a kada su došli po mene, nije više bilo nikoga da se pobuni“, „da je četrnaest hiljada sveštenika na početku, 1933. ili 1934. godine, ustalo u odbranu istine, da je povelo svoje vernike u odbranu utamničenih komunista… Možda bi i oni bili istrebljeni… Ali, možda bi i… Ko zna…“. Dok se približavamo završnoj fazi, pretvarajmo se na trenutak da smo još uvek blizu početka.