Klasa 1995.

 „Biblioteka Paskal“ spada u, ne može se reći žanr, ali hajde da kažemo, dramaturšku vrstu filmova o pričanju priče. Postupak je naravno, potencijalno diskutabilan, ako uzmemo u obzir da je sam film već sam po sebi umetnost pričanja priče, te kada smo jednom uspeli da gledaoca nateramo da, kako bi se rogobatno prevelo, izvrši kontrolu neverice, zašto bi ga primoravali da to čini još jednom tokom gledanja filma? Sva je prilika, osim ukoliko nismo izuzetno vešti, da će gledalac prestati da nam veruje čime smo izgubili i njegovu pažnju. Mona, tridesetogodišnja rumunska Mađarica, u nekakvoj nevladinoj organizaciji za besplatno pravno zastupanje, priča svoj život u cilju povratka starateljstva nad ćerkom. Priča počinje realistično i postepeno se kreće od malo verovatnog, ka krajnje bizarnom (SM javna kuća sa prostitutkama u ulozi velikih istorijsko-literarnih likova) da bi se završilo fizički nemogućim. No, problem konstrukcije priče u priči je kontrola nad svim elementima kojima kao autor baratate. Možda je samo subjektivni utisak ili gubitak koncentracije, ali u mom slučaju, kako je priča postajala uvrnutija, tako je pažnja popuštala. Ne shvativši rediteljevu igru, bio sam potpuno zbunjen i indiferentan pred onim što se na ekranu odigrava. Naravno, kada reditelj na kraju eksplicitno otkrije kakvom se postmodernom bavio, shvata se da film ima svoju suštinu o bežanju od surove realnosti u, na nekom nivou, još surovije, ali spasonosno poetične bajke. Sličan postupak, čak sa sličnom poentom, viđen je, recimo, sa nemerljivo vrednijim rezultatom u „Don Huanu de Marku“ pre puno godina. Nažalost, ili možda jer jedino tako mora, remek dela se ne pojavljuju često.

* * *

Sabolč Hajdu i reditelj „Dece zelenog zmaja“ Bence Miklauzik možda su imali iste profesore u periodu kada su formirali svoje umetničke svetonazore ali rezultati su jako, jako daleko jedan od drugog. Dok se Hajdu bavi gotovo teorijskim filmom, svakako namenjenim užem krugu publike, usput vrativši, u vremenu sve veće potrage za realizmom, zaboravljenu kameru koja klizeći po šinama savršeno precizno pokriva svet svog filma, Miklauzik se opredeljuje za nepretenciozno snimljenu priču o društvenim neobičnostima u okviru kojih će jedan sredovečni, sveže razvedeni prodavac nekretnina ponovo početi da živi punim plućima. Ako zvuči patetično, moglo je biti i mnogo gore, kada je osnova priče odnos opisanog glavnog junaka i Kineza, čuvara skladišta koje će uskoro biti prodato, tokom čije izgradnje mu novi prijatelj jednostavnim mudrostima između ostalog leči fobiju od zatvorenog prostora, lako baš kao na filmu. Možda je, kada priča pati od ne preterane originalnosti, zanimljivo pozabaviti se malo temom političke korektnosti. Naime, upravo podilaženje etničkim ili bilo kakvim drugim grupacijama može biti diskriminatorno na jedan sasvim drugi način (iz publike se čulo i jedno razneženo „sladak je“), dok je možda prvi veliki filmski trenutak emancipacije crne rase bio kada je Jafet Koto igrao negativca u filmu o Džejmsu Bondu „Živi i pusti druge da umru“. No, reditelj nije imao loše namere, i prevashodno je, čini se, hteo da šokira svog junaka poznanstvom sa nekim ko je od njega potpuno drugačiji. Glumu je, takođe, zanimljivo podvrgnuti malom poređenju. Dok iz precizno konstruisanih kadrova „Biblioteke Paskal“ prosto možete sebi predstaviti reditelja kako detaljno objašnjava glumcima i statistima šta im je činiti, izvođenje u „Deci zelenog zmaja“ je krajnje svedeno, prirodno, u slučaju glavnog junaka i glumca koji, tumačeći ga, nosi radnju, skoro neprimetno, što film čini i edukativnim za potrebe srpske kinematografije.

* * *

Na kraju, jedan film koji se odlikuje nečim što, ja barem, još nisam video, a to je potpisivanje tri osobe kao reditelja. „Vila“ Bruna Romija, Dominika Abela i Fione Gordon počinje kao vrlo prijatno osveženje da bi se ubrzo iscrplo u svojoj samodovoljnoj zatvorenosti. Za početak, da bi ste razumeli ovaj film neophodno je solidno poznavanje istorije žanra komedije, dok sa druge strane, upravo to može dovesti do shvatanja koliko je u pitanju jedno delo koje ne pati od viška originalnosti, mada bi se to moglo brzopleto zaključiti. Prvo, Žak Tati koji se jasno ocrtava kroz postavku glavnog lika, smotanog, simpatično lagano autističnog i pre svega anahronog noćnog recepcionera. Dalje, skrubol komedija. Naš smotanko će se zaljubiti u ženu koja (barem tvrdi tako, šta će biti kasnije to je druga stvar) je vila, dakle biće sa natprirodnim moćima. I konačno, slapstik pojavnost humora, ritam gotovo nemog filma, priroda humora koja je nakon pojave zvuka i odlaska braće Marks viđana uglavnom u crtanim filmovima. Bilo je tu i rir projekcija i svakakvih drugih podsećanja na davno prošla filmska vremena ali, na žalost , film funkcioniše u potpunosti samo u uvodnih desetak minuta, kasnije se, čini se, prilično izgubivši prateći zadatu formu. Neizbežno, jedan od najvećih neprijatelja parodija, posveta drugim filmovima ili žanrovima i, uopšte, filmova koji zavise od jedne, da se kolokvijalno izrazim, fore, jeste dosada.