Klavir sa hiljadu oktava

Pre par dana sam u kolima počeo da tražim na radio skali stanicu koju bih stavio umesto Lagune i shvatio da na kratkim talasima nema više ničeg upotrebljivog.

Dok sam pritiskao strelicu, suvozača sam pitao „gde je beše onaj Rock Radio?“ i pre nego što sam izgovorio do kraja, shvatio sam da se ponašam kao lik iz vica koji pada sa solitera povremeno izgovarajući „za sada je sve u redu“.

Upravo proveravam šta trenutno ima na Rock radiju – ide Van Gogh, pa Limp Bizkit, pa Buč Kesidi, pa… toliko se dalo izdržati.

Na koncu, muzika je manji problem, pošto su suština radijskog programa razgovorne emisije koje su, nestankom takođe muzički teško podnošljive Lagune, prestale da postoje.

Igor Brakus je u nedavnim televizijskim gostovanjima kolegijalno navodio Prvi, Drugi, Treći program Radio Beograda, Dvestadvojku, gorepomenuti Rock Radio, kao frekvencije koje i dalje postoje, nevređajući mozak, ali tu bih se vratio na onu skasku o soliteru i slobodnom padu.

Dug, mučan, nesuprotstavljen izgon slobodne radijske misli u „podkast“ rezervate je završen.

Za sada je dobro…

U filmu Stjuarta Rozenberga „WUSA“ iz 1970. godine (reditelj je imao ozbiljan niz: „Hladnoruki kažnjenik“, „Putovanje prokletih“, „Brubejker“, par uzvišenih krimića, a stigao je i da se upiše u istoriju horora prvim filmom iz serijala „Amitivil“ – preporučujem, ipak, mnogo oslobođeniji nastavak Damijana Damijanija) Pol Njumen igra Rajnharta, propalog klarinetistu i alkoholičara koji dolazi u Nju Orleans da bi od niskobudžetnog propovednika (uvek jezivi Lorens Harvi) naplatio dug od sto dolara.

Prevarant, naravno, nema sredstva na raspolaganju, ili ih uspešno krije („da imam te pare, bio bih u Kaliforniji, gde je prava akcija“), međutim, predlaže alternativno rešenje u vidu strelice ka mogućem uhlebljenju.

Rajnhart je, naime, ostavivši umetnost, ipak ostao u svetu muzike, kao radijski voditelj i, uopšte, profesionalac upoznat sa svim aspektima posla.

Radio stanica WUSA u vlasništvu „kontroverznog biznismena“ upravo širi svoju agendu sa diskretnog afirmisanja tradicionalnih vrednosti ka mnogo ambicioznijoj političkoj delatnosti.

„Njegova ideja je Novi patriotizam. Ne kao stari patriotizam, Rajnharte. Malo je ekstremnije.“

Pa, dobro, neka svako propoveda šta hoće – lažno, opasno ili samo blesavo – a pošto se od nečega mora živeti, naš junak uskoro počinje da, između najava pesama i reklama za smrznute pite, čita proglase o porastu zločina, slomu porodičnih vrednosti, socijalnoj pomoći kao sredstvu prevare…

„Ima ljudi koji misle da se bavimo snovima“, kaže vlasnik, „a mi smo stvarni. Sada smo pokret, i ova stanica postoji zbog pokreta, a ne obrnuto“.

Kada komšija, naivni aktivista (Entoni Perkins sa svim oprobanim tikovima i mucanjima) primeti da nije baš lepo promovisati takve stvari, Rajnhart kaže, „Ja čitam u 6 popodne, drugi tezgaroš čita u 9. Mi s tim nemamo ništa“.

Nezgodno je što naš voditelj, za razliku od spikera Radio televizije Beograd iz slavnih „Karlovac – Ogulin – Hokaido“ dana ili njihovih potomaka sa privatne televizije Studio B (kulturni radnici, prestanite već jednom da gostujete u „Nivou 23“), zapravo poseduje nekakav etički sistem, iako zatrpan slojevima nihilizma i alkoholne eutanazije emocija.

Ipak, ako se nadate da priča vodi ka otrežnjenju, podsećam da je godina 1970. i da je Leto ljubavi odavno završeno, te da su Njuman i Redford („Vozač spusta“, „Kandidat“) između dva romantična hita uživali da suočavaju gledaoca sa filmskim pričama o životu kakav zaista jeste i ljudima kakvi ga zaista okružuju.

Radijski glasovi sa Lagune odigrali su, pak, etički ispravno, ističući da vlasnik može da radi sa svojom imovinom šta god poželi.

Da li je to u potpunosti tako?

Jasno je da se knjižarska imperija ne pravi slučajno, te da bi lakomislen odnos prema „ponudi koja se ne odbija“ vodio ka odsečenoj konjskoj glavi na jastuku, u vidu finansijke policije, iznenadnih postupaka restitucije prodajnih objekata, ukidanja reklamnog prostora u državnim medijima, na kraju, što da ne, i proglašavanjem za izdajnika srbstva i jedinstva.

Ko je sposoban za trpljenje takve stručne obrade, čak i kad zna da će par stotina hiljada ljudi ostaviti bez poslednje oaze slobodnog radijskog zezanja?

Zezanje je ionako precenjeno.

Pre više od petnaest godina moja malenkost, još jedan scenarista i jedan reditelj dobro smo se zezali pišući scenario za sitkom koji se dešavao, gle, u raspadnutoj društvenoj radio stanici sa četiri zaposlena, u trenutku kada je nekakva privatna kompanija kupuje na aukciji (priznajem, bio sam navučen na seriju „Newsradio“ i nudio besplatne uzorke prijateljima).

Pre nego što će mi reditelj reći da ga drugi scenarista nervira i da ne bi više da radi sa njim a scenarista podeliti sa mnom svoj zaključak o reditelju kao iskompleksiranom paćeniku, sećam se da sam izgovorio, osećajući se kao budala, „ja neću da nosim ovo na ‘Pink’“.

Kolektiv to nije prihvatio sa odobravanjem. Bezbedno je sada svaljivati krivicu na političara egzibicionistu i njegovo sviranje klavira na „Pinku“ ali, taj klavir imao je na hiljade oktava i bio je tako primamljivo naštimovan.

Ko bi tada rekao da nije daleko dan kada će svi zvukovi da utihnu?