Klica i eho terorističkog neuspeha

Sredinom devedesetih godina prošlog veka, Asli (Džanan Kir), rođena u Nemačkoj od roditelja turskih emigranata (otac je mrtav), umesto da po želji majke krene putem udaje za momka iz ugledne porodice, bira studije medicine.

Na sedeljci upoznaje Saeda (Rodžer Azar), momka iz imućne libanske porodice koji tek uči nemački i započinje studije stomatologije. Igraju se „fote“, tj. u zapadnoj verziji „istina ili izazov“. Kada se flaša okrene prema njemu, Saed – i to ne, reklo bi se, iz razloga stida pred cmakanjem – bira istinu, i na pitanje „čega se plašiš?“, odgovara, „Plašim se da je sve ovo greška. Moj dolazak u Nemačku, studiranje nečega što me u stvari ne zanima. Od kada se sećam, znam da sam hteo da budem pilot“.

Pri tome, Saed je privlačan, zabavan, ne deluje nesigurno, i Asli je upecana, i sama u procepu između želja porodice i života koji je odabrala. Seks je vatren, kako to već ide kada svet telesne strasti otkrivate sa nekim sa kim osećate dublju povezanost, i Saed i Asli, sasvim prirodno, vrlo brzo planiraju veridbu i brak. Aslina majka, međutim, za svoju ćerku priželjkuje turskog izabranika, a čini se da bi pre pristala i na belog Nemca nego na muslimana iz arapskih zemalja. Stoga, veza ostaje vanbračna, dok Asli napreduje ka laboratorijskoj medicini (želja joj je da se bavi istraživanjem kancera) a Saed menja smerove i oblasti, sporo se ohrabrujući da započne ostvarenje letačkog sna.

Da li bi sve bilo drugačije da prepreka zadrtosti nije bilo, tek, Saed počinje da provodi sve više vremena u lokalnoj džamiji, pijucka sve manje, dok njegovi novi prijatelji dižu buku kada Asli u njihovom društvu zapali cigaretu.

Rekao bih da je jasno kuda priča vodi (meni je barem bilo posle petnaestak minuta – devedesete, arapski studenti u Nemačkoj, pilotiranje… – dok film zbog toga u najmanju ruku nije izgubio uzbudljivost), ali ipak moram da upozorim da će do kraja dela teksta koji se bavi „Kopilotom“ biti razotkrivanja fabule.

Imena glavnih junaka minimalno su izmenjena (Asli – Ajsel, Saed – Zijah), kao i životopisi (Ajsel je ta koja je studirala stomatologiju), dok je u skoro svim suštinskim i ukrasnim tačkama „Kopilot“ priča o Zijadu Džari, koji je 11. septembra 2001, po ponekad osporenim podacima, upravljao avionom na letu „United 93“ čiji su putnici pokrenuli akciju spasavanja i nastradali sprečivši udarac u, navodno, Belu kuću ili Kapitol.

Suprotno većini festivalske ponude, „Kopilot“ je linearna, ekonomična, po formi gotovo televizijska studija karaktera, u kojoj svaka scena pomera priču unapred i svaka replika je dramaturški opravdana. U takvom konteksu, glumci moraju biti precizne sluge narativa, dok izbegavaju jeftine napade na emocije gledalaca. Kir, iskusnija iz para, je osovina, dok valja posebno pohvaliti libanskog glumca Azara koji je pre „Kopilota“ ima samo jednu filmsku ulogu. Bačen u stranu kinematografiju, igrajući na tri jezika, nekoliko puta menjajući izgled („pečurka“ frizura na početku, zatim religijska brada, na kraju, u pilotskoj školi na Floridi, kako Asli kaže, „kao onaj zgodni iz NSYNC-a“), Azar je potpuno prisutan u svakom kadru, dok oslikava junaka u konfuziji glede sopstvenog identiteta.

Naslov, mudro promenjen od radnog „Pilotova žena“ je, takođe, primer usklađenosti. Radi se, da ne zaboravimo, o nemačkom filmu, i „Kopilot“ diskretno zahvata univerzalnu temu odgovornosti zabrinutog ali inertnog pratioca, fasciniranog katkad spoljašnjošću, katkad unutrašnjim zračenjem obožavanog objekta.

* * *

„Dnevnik iz Guantanama“ Kevina Mekdonalda (pretežno dokumentarista najpoznatiji po igranom „Poslednjem kralju Škotske“) počinje tamo gde se „Kopilot“ završava.

Nedugo nakon napada na njujorške kule, mauritanska policija hapsi Mohameda Slahija (Tahar Rahim), studenta iz Nemačke u kratkotrajnoj poseti rodnom kraju. Posle par meseci premeštanja po tajnim američkim tamnicama na stranim teritorijama, Mohamedu završava u zatvoru koji se nalazi u okviru vojne baze Guantanamo na Kubi. U njegovom nemačkom stanu je, naime, jednu noć proveo terorista koji je pilotirao avionom na letu „United 93“ (dakle, Saed/Zijad iz „Kopilota“, ovde u par „flešbek“ kadrova). Dodatno, Mohamedu je pre napada primio poziv od rođaka, upućen sa satelitskog telefona Osame bin Ladena. Vrlo neugodno.

Naš junak, da ne bude zabune, nije bezgrešan. Problematični opseg se neumitno ponavlja, sa studentom iz imućne porodice bačenim u stranu zemlju, okruženim uticajem dijaspore, i to, ovaj put, krajem osamdesetih, u vreme kada je CIA još uvek naoružavala islamističke suparnike Sovjetskog saveza te učestvovala u organizaciji njihovih trenažnih centara.

To što je Slahi početkom devedesetih obustavio vojnoaktivističko delovanje u Avganistanu i u Nemačkoj se posvetio elektroinženjerstvu, ne pomaže mu mnogo u Guantanamu gde nevinih nema. Kao ni zvanično optuženih za bilo šta.

Glumac kvaliteta Tahara Rahima bio je neophodan za lik Slahija, u priči koju vode vojni tužilac (Benedikt Kamberbak), zadužen da posle godina limba pokrene prvo suđenje koje mora biti okončano smrtnom kaznom, te braniteljka (Džodi Foster), aktivistkinja iz hipi ere, kasnije decenijama posvećena ideji da svako ima pravo na odbranu, emotivno distancirano ali uz stoprocentnu intelektualnu angažovanost branitelja.

Započinje ceđenje dokaznog materijala iz stotinama birokratskih brava zaključanih arhiva, nakon čega naši junaci kao da postaju jedno. Braniteljka, suočena sa kutijama punim stranica opisa mučenja koje je dovelo do apsurdnog Slahijevog priznanja, ponovo postaje biće koje oseća, dok tužilac, pre toga krstaški ratnik pravedne osvete, ima za film ključni razgovor sa nadređenim.

„Gospodine, odbijam da nastavim sa ovim slučajem. Kao hrišćanin, kao advokat…“

„Po čemu ti misliš da si bolji od nas ostalih?“

„Ne mislim da sam bolji! To i jeste poenta.“

Zaključno, a vezano i za pravac u kojem je krenula srpska zbilja, obustavite javljanje na nepoznate brojeve. I oprezno sa kauč surfingom…