Ko je neprijatelj?

Možda je tako zbog dečaka koji je sa devet ili deset godina gledao „Sedam veličanstvenih“ i nekako razumeo da je Bernardo O’Rajli Čarlsa Bronsona srce filma, onaj zbog koga se pusti suza kada pogine, dok je Li, taj besprekorno odeveni ubica koji nakon godina tamanjenja neprijatelja razvija strah od smrti, egzistencijalistički nemir neumitnosti bržeg revolvera od njegovog, tama u sredini tog srca. O Robertu Vonu koji ga je igrao tada, kao ni do pre nekoliko dana, nisam znao baš ništa. Malo štreberskog pretraživanja interneta otkriva da je bio sin glumaca koji je za prvi „pravi“ film nominovan za Oskara za epizodnu ulogu („The Young Philadelphians“ sa Polom NJumenom – neka vrsta američke „Sage o Forsajtima“ i, da, mladi Von je odličan kao bogataški sin koga melje zadrtost društvenog uređenja i programiranost životnog puta). Nakon „Sedam veličanstvenih“, početak šezdesetih provodi igrajući u verovatno šašavoj špijunskoj seriji koja je prošle godine dobila visokobudžetni, negledljivi rimejk (naravno, serija je prva stavka koja se pominje u nekrolozima). Krajem šezdesetih igra u „Bulitu“ sa Stivom Mekvinom, „Mostu kod Remagena“, posle čega počinje časno tezgarenje koje će trajati nekoliko decenija, sve do smrti, koje uključuje i nahovanu ulogu doktora Kovača u „Velikom transportu“ Veljka Bulajića. Zašto ponekad obrazovani, karakterni glumci poput Klausa Kinskog, Donalda Plezensa, Vona kojim se sada bavimo, biraju da provedu život snimajući đubre i putujući od jedne do druge egzotične ali nimalo glamurozne lokacije? Ludilo? Dosada? Pogrešan životni odabir ili finansijska odluka koji u nekom trenutku nateraju čoveka da brzo zarađuje novac, što, još brže, pređe u naviku? Ponekad, ljudi jednostavno glumu shvate kao posao, zanat, dok ih u životu zanimaju druge stvari. Von je, recimo, bio jedan od prvih glumaca koji je javno bio protivnik rata u Vijetnamu i na izborima Demokratske stranke za protivnika Ričardu Niksonu na predsedničkim izborima 1968. godine podržavao Judžina Mekartija, hipi favorita previše ekstremnog da bi se probio kroz mulj sistema (nešto kao Sanders danas). U to vreme doktorirao je radom na temu holivudske crne liste, objavljenim 1972. godine pod naslovom „Only Victims: A Study of Show Business Blacklisting“. U vreme političkog angažmana učestvovao je u televizijskim debatama sa Vilijemom F. Baklijem, desničarskim analitičarem koga je Gor Vidal nazvao „kripto-nacistom“ (što bi na srpskom bilo „salonski fašista“ – videti dokumentarni film „Best of Enemies“). Dakle, Robert Von morao je da umre da bi se iz zaborava pojavili detalji biografije koji ga najviše definišu. I još malo zabave… za vreme snimanja „Sedam veličanstvenih“ bežao je, ako mu je verovati, celu noć sa Stivom Mekvinom po meksičkim sokacima zbog neplaćenog računa u javnoj kući. Kasnije je imao dvoje usvojene dece.

Što vodi do razumevanja zašto su filmski likovi koje je obojio dok mu je još bilo stalo do umetnosti toliko komplikovani ljudi. „Sedam veličanstvenih“ film je koji traje više od dva sata, sa desetak velikih likova te je jasno da Li ima svoje dve scene i u tih nekoliko minuta imamo prilike da vidimo vrhunsko proždiranje scenografije i glumačkih partnera i igranje na ivici i preko ivice dobre, korisne prenaglašenosti. Zaista… „Laži koje čovek govori sebi… ‘Nemam živih neprijatelja’. Ni broja im ne znam… I, konačni, vrhunski idiotizam: skrivati se ovde. Dezerter koji se krije u sred bojnog polja“. Dobar tekst, nesumnjivo, međutim, u pogrešnom glumačkom okviru lako može da se pretvori u nešto pretenciozno i jeftino. Uzgred, da li je Li homoseksualac? Von nam, u vesternu iz 1960. godine, daje dovoljno materijala da se zabavljamo tim pravcem razmišljanja, i, što je još važnije, da li je to uopšte bitno.

Ipak, mislim da je glavni razlog postojanja ovog teksta remek-delo „Most kod Remagena“. U dokumentarnom filmu o novosadskoj raciji jedan stari gospodin izgovori ubistveno tačne reči: „verujte mi, što sam stariji sve mi je teže kada se setim“. Jasno je, prolazak vremena ne pomaže, jer ono samo čini da sve novo što vam se dogodi, svaki novi podatak koji urežete u svoj mozak bude zaražen virusom potpunog užasa. Tako nekako sam se osećao gledajući nakon dvadesetak godina „Most kod Remagena“. Naravno, i mladom mozgu bilo je jasno da je to sasvim poseban film. Takav lik nemačkog oficira teško da je viđen ranije. Za početak, Robert Von igra svog majora Krigera bez blesavog naglaska. Okružen odličnim nemačkim glumcima koji govore engleski jezik najbolje što mogu on se drži svog tzv., srednjeatlantskog izgovora. Dakle, i njega i nas zanima čovek a ne karikatura. Dalje, on nije ni heroj ni zlikovac već osoba koja želi da obavi svoju dužnost. Pitanje dužnosti zapravo je tema filma. Mart je 1945. godine i samo jedan most ostao je na Rajni. Sa zapadne strane su hiljade nemačkih vojnika i civila koji pokušavaju da uteknu američkoj invaziji. Vrhovno naređenje je da se i taj, poslednji most, valja srušiti kako bi se privremeno zaustavio napad. Kriger biva postavljen na mesto komandanta mosta i postiže tajni dogovor sa svojim nadređenim oficirom da brani most koliko god može kako bi se ljudi 15. armije spasili. Spasili? Samo da bi kasnije bili istrebljeni od strane Crvene armije. U tome je tragičnost filma, tragičnost ozbiljnih ljudi koji, lišeni svih ideoloških iluzija, ne mogu da ne idu iz jedne greške u drugu. Sa druge strane pratimo jedinicu koja predvodi američki napad. LJudi su umorni, korišćeni od strane oficira koji pomeraju zastavice na mapi, slobodno vreme provode kradući sa leševa i ubijajući četrnaestogodišnje snajperiste. Film je snimljen u vreme Tet ofanzive u Vijetnamu i predstavlja ne tek politički korektni antiratni krik već nešto mnogo veće – užas individualca u masi, užas nedužnih ubica i krivih žrtava. U jednoj sceni, dok ofucani nemački vojnici i civili (i to podlo odabrani civili, ćopavi starci i deca sa lutkama) prelaze preko mosta, američki bombarderi po njima počinju da prosipaju svoj teret i to razaranje traje, ti jecaji, taj užas koji me je sada, nemerljivo više nego nekada davno, sabio u stolicu. Naime, u nekom drugom filmu, filmu kakav bi režirao Spilberg, bio bi stvoren kontekst „eto, vidite do čega je nacizam doveo“. Opet, u nekom trećem, antiglobalisti bi dostizali ekstazu učitavajući veze sa američkim humanitarnim intervencijama, kolateralnim žrtvama, NATO agresijama… „Most kod Remagena“ veći je od toga, veći je od svakog jasnog odgovora i, kao takav, ne može biti jasniji. Na kraju, dok stoji pred streljačkim vodom, Kriger pita dželata čiji su avioni koji ih nadleću. Nakon odgovora „neprijateljski“, poslednje stvari koje će Kriger u svom životu reći su „Ko je neprijatelj?“. I, kada, ga upucaju, teško se može reći da nam ga je žao, jer žaljenju nema mesta u neumitnosti. Žaljenje i tugovanje za El komandanteom ostaje Kusturicama i Vulinima ovog sveta. NJima je, srećnicima, jasno ko je neprijatelj.