Ko nije plakao?

Glavna junakinja, četrnaestogodišnja francuska Jevrejka Edit (Suzan Strazberg, ćerka Lija Strazberga), talentovana pijanistkinja, biva, početkom Drugog svetskog rata, u raciji, zajedno sa roditeljima, odvedena u neimenovani logor za istrebljenje, ili barem početak istrebljivačkog procesa. Prve noći, nakon što su roditelji odvojeni od dece, Edit upoznaje logorašicu Sofiju, kada priča suštinski počinje da dobija zlokobne obrise. Sofija, u tumačenju glumice sa hororičnom pojavom, imena Didi Perego, je, zapravo, otimačica identiteta. Ona, za nadoknadu u vidu hrane ili alkohola, doktoru-zatvoreniku odvodi novopridošle Jevrejke, nakon čega doktor vrši prevaru i, ukoliko je moguće, ime i tetovirani broj sveže preminule nejevrejske osobe namenjuje daljoj upotrebi. Edit, tako, postaje Nikol, sa crnim trouglom na štraftastoj odeći koji označava kriminalce, i za razliku od roditelja čija je sudbina zapečaćena, biva poslata u racionalni radni logor negde u pravcu istočnog fronta. Pontekorvo u prvom činu daje putokaz ka uznemirenju koje želi da izazove kod gledaoca.

Naime, u celokupnom zločinačkom okviru, najviše smo užasnuti prvim susretom sa Sofijom. Šta ovo preteće biće želi od naše junakinje? Da li se radi o spasiteljki ili demonu? Edit/Nikol će, uskoro, u grupnoj spavaonici, a zapravo otuđena estetskim zahvatom krupnog plana, vikati „Hoću da živim!, najavljujući svoje posrnuće. One koje čine ambivalentno motivisane prestupe, poput Sofije, one koje se trude da zadrže moralnu čistotu, poput intelektualke Tereze (Emanuel Riva iz Hanekeove „Ljubavi“), one koje pružaju konkretni otpor vršeći diverzije, bivaju ubijane ili presuđuju same sebi. Naša junakinja nastavlja da hoda i diše, kao osoba koja prvo prodaje svoje telo za komad hrane, zatim i dušu, postajući „kapo“, zatvorenica koja muči druge zatvorenice. No, u poslednjem činu u logor pristižu sovjetski ratni zarobljenici, predvođeni Dragomirom Felbom, ubrzo planirajući bekstvo (film je inspirisan istorijskim događajima iz logora Sobibor), sa Edit/Nikol, osobom na položaju moći, kao neizostavnim delom plana.

Može li postojati fizički spas, da ne idemo toliko daleko pa da prizivamo nekakvo iskupljenje, u svetu u kome, kako kaže Sofija, „i najčistiji smrde“? „Kapo“ je jedan od prvih visokobudžetnih filmova koji prikazuju svakodnevni život u koncentracionim logorima, i to čini toliko vizuelno bespoštedno da se Žaku Rivetu učinilo da u rediteljevom postupku ima elemenata sladostrašća. Ipak, Pontekorvo zahvata dublje, kako se i mora ako želite da stvorite vredno dramsko delo (obratite pažnju, recimo, na to o čemu se u stvari radi u filmu „Sofijin izbor“). Njegov koncentracioni logor su kulise – sa čuvarima kao pokretnim elementima – za tragičnost položaja pojedinca u masi. Kada pomislite da je izgradnja realistične scenografije dovoljna za dramu, iskoračili ste u pravcu ambisa, što nas konačno dovodi do filma „Dara iz Jasenovca“.

U prvim kadrovima, kolona seoskog življa pod stražom ustaša korača uz obalu Save. Pripadnice lokalnog seoskog življa, pak, pored puta bezbrižno okopavaju svoje njive. Desetogodišnja Dara, gledajući to, pita starijeg brata zašto i te ljude ne vode, na šta joj on odgovori, zato što su oni Hrvati. Dara je zbunjena, ne shvatajući razliku, čime nam autori filma nestrpljivo saopštavaju da našoj glavnoj junakinji nije od rođenja usađen osećaj pripadanja naciji, te da jedinu privrženost oseća prema članovima porodice. U isto vreme, scenario od prvih replika pokušava da uspostavi odnos gledaoca prema Dari ne kao Srpkinji već kao devojčici. No, umesto životnih replika (recimo, Dara bi mogla da krivi brata zato što joj je zaturio deblje čarape, pa sad zbog toga trpi žuljeve), motiv Srba i Hrvata nam se odmah baca na mentalnu obradu. Radi se o dobrom početnom pokazatelju konfuzije celokupnog dela. Najgore je što nije jasno određeno da Dara u toj sceni razgovara sa bratom, što bi moglo da znači da su autorima reči bile važnije od likova.

Sledeće pitanje na koje je trebalo što pre dati odgovor je odakle taj narod dolazi, pogotovo kada uzmemo u obzir da je film dobrim delom namenjen izvoznoj upotrebi. Toponim Kozara biva izgovoren jednom, oko polovine filma u kojem je, zbog odgovaranja na eventualne neugodne upite, valjalo što ranije uspostaviti tačan istorijski trenutak. U leto 1942. godine, većina bosanskih i hrvatskih Jevreja već je obrađena u Jasenovcu i okolnim logorima, da bi posle bitke na Kozari ustaše prikupile nove stotine hiljada osoba za utamanjivanje, ovaj put uglavnom srpske. Kada na dramski oprezan (dakle, podaci kao sastavni deo akcije) način ne uspostavite celokupan kontekst, neobavešteni gledalac – a uglavnom su takvi, i strani i domaći – može lako pomisliti, ili zaključiti da je to stav autora, da je Jasenovac bio logor isključivo za Srbe, sa par jevrejskih likova koji deluju kao da su tu nesrećnim spletom okolnosti.

Dara je, za to vreme, polulik – dobra, iskrena, hrabra devojčica kojoj majka ostavlja u amanet da se brine o dvogodišnjem bratu, što ona zatim opsesivno čini do kraja filma. To je, naravno, ljudski istinito. Radi se o bespomoćnom članu porodice kojem niko osim Dare ne može da pomogne. Sa druge strane, motiv nije dramski samoodrživ i priča uskoro ulazi u vode repetitivnosti. Zainteresovanost gledaoca za priču koja trči u mestu opada, čime prestaje i briga za sudbinu likova. Jednostavnim rečima, radi se o dosadnom filmu. Autori su, čini se, bili svesni dramskog ćorsokaka te zato, izbegavajući da u stvarnosti potraže napetost, pribegavaju magijskom realizmu. Svaki ubijeni lik dobija scenu ulaska u stočni vagon koji se, kako film odmiče, sve više puni i u prvih par navrata taj postupak donosi promenu ritma, uz dodavanje duhovnog aspekta. Posle nekoliko ponavljanja, očekivano, lajtmotiv započinje svoje opasno približavanje kiču. Dobar je to trenutak da se pomene i muzika. Tema je, kako je to i gotovo neizbežno kada se o modernoj filmskoj muzici radi, neprepoznatljiva, dok gledaoca napadaju svi instrumenti simfonijskog orkestra, i to u svim scenama u kojima ne bi trebalo. Tišina može biti opasna, jer se tokom nje pitamo. Da li bi „Dara iz Jasenovca“ mogla da sebi dozvoli luksuz da gledaoca pusti da samostalno razmišlja, uporno ga ne usmeravajući uzvišenim tonovima ka funkciji svedoka patnje?

Nasilje u Jasenovcu i Staroj Gradišci prikazano je na suzdržan način, sa puno upucavanja i ne preterano uznemirujuće prikazanog klanja, što je zanimljiva tema za analizu. Neselektivno oslikavanje svih maštovitih načina na koje su psihopate ubijale svoje žrtve odvelo bi film u predele eksploatacije, nalik onoj iz začuđujućih italijanskih filmova smeštenih u koncentracione logore, snimanih krajem sedamdesetih (podstaknutih uspehom visoke umetnosti poput „Noćnog portira“ Lilijane Kavani, Pazolinijevog „Sala“, te malo niže umetnosti u vidu „Salon Kiti“ Tinta Brasa). Autori filma su, rekao bih, imali nameru da „Daru iz Jasenovcu“ ostave dostupnu što široj publici. Praktično, ta šira publika uključuje decu od dvanaest godina, a planirana premijera krajem aprila verovatno podrazumeva i grupne školske ekskurzije ka bioskopskim salama. Ako se, ipak, vratimo samim pokretnim slikama, zanimljivo je primetiti detalj koji „Daru“, uz svo izuzimanje živog dranja, paljenja i čerečenja, i dalje drži blizu eksploatacijskoj prenaglašenosti. Naime, sve mlade ustaškinje u filmu su zgodne i prilično moderno našminkane, nalik zlikovicama iz gorepomenutih italijanskih žanrovskih bizarnosti. O čemu se tu radi, kada po fotografijama znamo da su čuvarke u koncentracionim logorima većinom bile neugledne, odbojne osobe, a i ako su u osnovi imale prijatne crte lice, svakodnevne aktivnosti bi ih vrlo brzo surovo deformisale ka još gorem užasu? Da li su se besprekorna kamera i inflatorna muzička podloga prelili ka daljim pokušajima da „Dara iz Jasenovca“ bude film prijatan za primanje svim čulima?

Šta nas uči „Kapo“, snimljen pre šezdeset godina sa namerom da podstakne gledaočev pogled ka sopstvenom srcu tame, postavljen naspram savremenih državno-režimskih projekata kao što su „Dara iz Jasenovca“ ili bosanski „Quo vadis, Aida?“? Istina bi trebalo da bude apsolutni sadržaj školskih programa, dok u slučaju kvalitetne dramske umetnosti može predstavljati početni ili potporni element. Motiv podizanja filmskog spomenika žrtvama je časna stranputica, dok bi veće poštovanje bilo iskazano istinskim interesovanjem za ličnost jedne žrtve, sa svom njenom kompleksnošću. U jednini je tajna. Opet, kako možete zaista istražiti priču o jedinki ako niste i sami jedinka? Današnja naslovna stranica „Blica“ tvrdi: „Zbog ‘Dare iz Jasenovca’ je plakala cela Srbija“. Priprema li nas taj naslov za genocid svih jedinki?