Kopanje tuđe bašte

Na italijanskoj farmi duvana dvadesetak osoba živi u stanju kmetstva, iako radnja filma počinje sredinom devedesetih godina prošlog veka. Vremenski period nije lako odrediv, budući da kmetovi (moramo ih dalje tako nazivati pošto je seljak, barem u teoriji, svoj čovek) ne koriste televiziju ili radio, duvan obrađuju na način na koji se to radilo pre Drugog svetskog rata te okvirni period dobijamo tek pojavom gazdarice i njenog sina, automobilom kojim su se dovezli i modelom mobilnog telefona u njegovoj ruci (na otvaranje, sa izvlačećom antenom – no, neko odmah upozori da „nema dometa“, dakle, komunikacioni mrak). Gazdarica, imena Markiza Alfonsina de Luna, kmetstvo svojih radnika održava ne otkrivajući im da se svet nekoliko decenija ranije donekle promenio te da osoba ima biti plaćena za svoj rad. Ili je ta evolucija čovečanstva samo još jedna laž umotana u lepši omot? Možda je Markiza zapravo (i paradoksalno) iskrenija od ostalih vlasnika kapitala? NJena teorija je da svako eksploatiše nekoga te da se društvo, jer takva je ljudska priroda, svodi na lanac nepravde. No, teorija u praksi biva oborena postojanjem Lazara, vršnjaka gazdaričinog sina, jurodivog člana zajednice koji ćuti i radi sve što mu se kaže ne predajući dalje štafetu kinjenja.

Festivalski film je u pitanju i sve prethodno opisano ima očekivano, i po produkcionom formatu i očekivanjima ciljane publike, dugo trajanje, snimljeno na šesnaestomilimetarskoj, zrnastoj filmskoj traci koja je u skladu sa anahronim načinom života aktera. Zatim počinje radnja koja nam, uz olakšano praćenje osnovnog nivoa dramskog dela, otkriva autorkin tematski prostor. Gazdaričin sin je, naime, potencijalni revolucionar iz redova vladajuće klase. Drugačijih, naravno, u prvoj fazi traganja za društvenom pravdom, ni ne može biti. No, momak svoj bes kanališe u pravcu jednostavne pakosti prema majci, organizujući svoju navodnu otmicu, što će, neplanirano ali logičnim nizom događaja, dovesti do rušenja iluzije u kojoj kmetovi žive i njihove selidbe u stvarni svet sa svim njegovim lepotama.

Autorka uz pomoć jedva uverljive stvarnosti (mada jeste inspirisana istinitim događajem iz 1980. godine) i prepoznatljivog italijanskog magijskog filmskog realizma (a kojem su morali u jednom trenutku pribeći neorealistički reditelji ne bi li prestali da jednu istu temu obrađuju na stilski isti način) predstavlja određeni svetonazor. Ne, svet nije mesto u kojem sve što hoda na dve noge ima izrabljivački poriv – istina, to postiže kroz lik Lazara koji, moguće je, nije sav od ovog sveta. Sa druge strane, kada stavimo izuzetke koji ulivaju nadu na stranu, sve se na koncu pretvara u onu Orvelovu gužvu svinja i ljudi u kojoj više nije moguće razaznati ko je ko. Na dnu društvene lestvice je, pak, sve možda i gore nego što je bilo. Dok su bili kmetovi, Lazaro i njegovi sapatnici (u isto vreme i direktni izrabljivači) barem su živeli u prirodi, udišući planinski vazduh oslobođeni bilo kakve odgovornosti. Iako u svemu neosvešćeni i zavisni od milosti gazde, upotrebljavali su svoja tela u svrhu proizvodnje, smislene iako nepravedne. Sada, u sivom gradu, slobodni da rade šta god žele, iz klase ravne životinjama pretvorili su se u lumpen proletere koji kradu i varaju bogate i nakon povratka u svoj brlog jedu đubre i gledaju đubre na televiziji. Revolucija u svom utopijskom obliku ne postoji jer je rezultat egoističnog zamora od dekadentnog života, kao što je bio slučaj sa gazdaričinim sinom dok klasa koja bi trebalo da je povede svoj poriv za dominacijom nad dojučerašnjim tlačiteljima, nakon što su se zadovoljili međusobnim ugnjetavanjem, ostvaruje kriminalnim pobedama kratkog veka. Ostaje nam Lazaro, materijalan kao Kandid i onostran kao, kako nas njegovo ime navodi, čudo uskrsnuća. Ali, ništa od toga nije dovoljno.