Kopilad u obećanoj zemlji

Po već zamorno neizbežnom običaju, za početak par redova o izvornom naslovu filma o kojem će biti reč, te posredno postignutom srpskom prevodu…

U grešnoj želji da njihov umetnički proizvod postigne veću globalnu gledanost, vlasnici danskog filma „Bastarden“ odlučili su da ga van granica ne predstavljaju kao „The Bastard“, tj. „Kopile“, već pod mnogo bogougodnijim naslovom „The Promised Land“.

Smatrali su, valjda, da sve u njihovom filmu ukazuje na uzvišenost: Mads Mikelsen, 18. vek, diskretno neuzbudljivi siže koji privlači starosne i klasne srednjake (naravno, termin „srednja klasa“ uvek koristim u smislu zapadne definicije, a ne jugoslovenske koja nikada nije postojala)… i odigrali ekonomski mudro a estetski plašljivo.

Šta da se radi, takav smo svet stvorili. Ili oni, vlasnici svega, o čemu se radi i u „Obećanoj zemlji“, između ostalog.

Ludvig Kalen (Mikelsen), i u Danskoj slabo znana istorijska ličnost, demobiliše se 1755. godine iz nemačke vojske u kojoj je služio dvadeset pet godina – i to za vreme koljačkih Šleskih ratova, što znači da je video i radio svašta što nije dobro videti i raditi.

Usput, pridev „nemačka“ u scenario je pristigao zbog sledećeg visinskog pogleda ka sposobnostima modernog gledaoca, dok je naš junak – zaključujemo odmah na osnovu karaktera i discipline – zapravo služio u pruskoj uniformi.

Elem, neoženjen je, majka mu je mrtva a otac nepoznat, i jedino što u životu ima je vojna penzija i krvavo zaslužen čin kapetana, dok su aristokratski fićfirići istu čast dobijali nakon par meseci paradnog jahanja.

Pomešalo se u Kalenu mnogo toga, i sve je bilo korisno: protestantska etika, vojnička struktura delanja, filozofske ideje Hobsa ili Rusoa koje verovatno nije čitao ali je sve što je osetio kao duh prosvetiteljskog, predrevolucionarnog doba odlučio da oproba u praksi.

U to vreme, u Danskoj, kralj Frederik V – pijanac prilično nezainteresovan kako za svakodnevne probleme tako i za visoku politiku – imao je sopstvenu opsesiju.

Nameravao je, naime, da pusto, neplodno vresište severoistočnog Jutlanda pretvori u područje na kojem će se zemljoradnjom baviti značajan procenat njegovih podanika.

Posle više godina, ili pre decenija, neuspešnih pokušaja, zamisao je gotovo arhivirana, kada se pojavljuje Kalen sa predlogom da samofinansira novi pokušaj u zamenu za plemićku titulu i tome posledične privilegije ukoliko uspe.

No, pojavljuje se i antagonista, istinski žanrovski zlikovac u vidu lokalnog velmože De Šinkela (Simon Bjeneberg), nameren da se reši i najnovijeg inovatora pre nego što će konačno kupiti sav taj jutlandski užas iz razloga čiste želje za posedovanjem.

Scena njihovog upoznavanja je idejni vrhunac filma, sa De Šinkelom („moj otac je bio ‘Šinkel’, a ja sam dodao „de“ da bi zvučalo aristokratskije“) koji tvrdi da je Bog ništa osim haosa, kao i svet koji je stvorio, te da „tek nakon što prihvatimo tu činjenicu možemo početi da uživamo u našim bezvrednim, malim životima“.

Što, zapravo, zvuči kao nešto sa čime nije teško složiti se, sa jedinim problemom što u ovom slučaju dolazi iz usta potpunog sadiste.

Uz to i licemera, fino demaskiranog u mnogo kasnijoj sceni, kada Kalen uperi pištolj u njega.

De Šinkel par sekundi gleda u otvor cevi ne trepćući, kako bi i trebalo da čini neko ko ne veruje ni u šta.

Međutim, kada Kalen odustane od osvete za koju u tom trenutku ima priličnih razloga, Bjeneberg minimalnim izražajnim sredstvima pokazuje da je njegov (de) Šinkel zapravo prikrio strah pred neprijateljem.

Kao što čini prilikom rada sa glumcima, reditelj se i prema filmsko-literarnim uzorima odnosi sa pohvalnom suzdržanošću.

A ima ih toliko da bi u nekim manje sposobnim i staloženim rukama celina delovala kao rezultat spiska uputstava datih veštačkoj inteligenciji.

Rediteljsko-scenografski tretman Kalenovog mahnitog bušenja zemlje u potrazi za skrivenim plodnim slojevima povlači paralelu sa filmom „There Will Be Blood“, još jednom pričom o pojedincu koji pokušava da napusti svoj klasni razred (i to u kapitalizmu, a ne feudalizmu iz „Obećane zemlje“, što dodatno podvlači tezu o svetu koji se ne menja).

Kalenova gotovo neuništiva struktura ličnosti vodi nas u pravcu povezivanja sa Igoovim Žanom Valžanom, dok odnos sa „crnpurastom“ devojčicom, članicom lokalne lopovske bande, čini poveznicu sa „Orkanskim visovima“.

Pozitivno je što se ne radi o pukom nabacivanju uzora već materijalu za razmišljanje koji upotpunjuje dinamičnu žanrovsku radnju.

Stižemo tim putem do remek-dela Džordža Stivensa „Šejn“, tematsko-dramskog izvora koji „Obećanu zemlju“ usmerava ka vesternu, pri čemu se u danskoj verziji plaćeni ubica ne odlučuje da uništavanje zameni stvaranjem nakon dodira sa čednom doseljeničkom porodicom, već je on sam taj „nulti doseljenik“, nastao kao logični proizvod sukoba novih ideja i starih realnosti.

Ozbiljan je to film, možda i preozbiljan kada se uzme u obzir gotovo hirurška odstranjenost humora i ostalih veštačkih gledalačkih olakšanja.

Zato „Kopile“ i jeste bio savršen naslov, ali eto, ne može se protiv progresa i pohlepe.