Korisni i štetni idioti

Naime, kaže Rot, tokom druge polovine osamdesetih vlada Margaret Tačer umanjila je do simboličnosti finansiranje umetničkih institucija u nameri da kritičkoj misli onemogući put do javnosti.

Tadašnji britanski centri moći procenili su da je elegantnije okončati svaki dijalog nego se upustiti u neizvesnu igru potkupljivanja – igru koja im jeste uspela tokom velikih štrajkova nekoliko godina ranije, no, taktiku valja menjati u skladu sa osobinama protivnika. Britanske sindikalne vođe, dakle, iz prethodne rečenice ne izlaze kao svetli primeri snage karaktera a umetnici… pa, nikada nećemo znati šta bi bilo, što je verovatno dobro za umetnike.

Sa druge strane, gomilanje novca u „kreativne industrije“ govori o na višem mestu donetom zaključku glede snage karaktera srpskih umetnika. Ispravno su zaključili, budući da 99% umetnika poslušno snima svoje filmiće, maže uljane sličice i teorijski eksplikuje konceptualne radiće samozadovoljno pognute glave.

Elem, jedan od britanskih finansijski ugušenih umetnika bio je i Ken Louč, primoran da živi od bilo čega ponuđenog, recimo od snimanja reklame za Mekdonalds koju navodi kao trenutak sramote (ipak, niko ga nije terao da ima petoro dece).

Na kraju tog mračnog Loučovog perioda, i pred kraj vladavine Margaret Tačer, jedna britansko-američka nezavisna filmska firma, osnovana krajem šezdesetih od strane dvojice momaka sa prave strane tridesete (glumca Dejvida Hemingsa i njegovog druga, muzičko-filmsko-sportskog producenta), obezbediće kopnećem umetniku novac za film „Hidden Agenda“ („Tajni plan“, recimo).

I, Louč će dati sve od sebe, usput pobedivši sebe, jer, „Hidden Agenda“ je triler po formi drugačiji od svega što je pre ili kasnije potpisao, dok suštinski prati njegovu stalnu opsesiju borbom protiv represivnog sistema te neizbežnom izdajom u našim – ili potencijalno našim – redovima.

Frensis Mekdormand igra advokaticu nevladine ogranizacije za zaštitu ljudskih prava čijeg muža, takođe advokata i kolegu po levičarskoj misli, ubijaju nepoznati počinioci u Severnoj Irskoj, dan pre povratka u Ameriku i nakon obavljenog posla istraživanja policijskih mučenja u britanskim imperijalnim kazamatima.

Naša aktivistkinja, naravno, odbija da prepusti slučaj redovnim istražnim kanalima i pravi buku, primoravši britansku vladu da pošalje od irskih katoličko-protestantskih prljavština nezavisnog policajca koji će rad na slučaju započeti od nulte tačke. Policajac – u čistom i tačnom tumačenju Brajana Koksa, sasvim u skladu sa likom – uz pomoć advokatice počinje da kopa, dolazeći preko odgovora na pitanje „kako?“ do ključnih pitanja „za koga?“ i „zašto?“ koja kriju mnogo mračnije i bezizlaznije odgovore.

Kada stigne dovoljno duboko, biće sazvan na sastanak sa dvojicom matorih zlikovaca u trodelnim odelima, dok oko seoske vile traje lov na lisice, koji mu prikazuju neposrednu budućnost ukoliko nastavi sa profesionalnim ponašanjem – pravljenje štete sistemu koji, i pored povremenih totalitarističkih skretanja, služi svrsi, uz uništenje sopstvene karijere i raspad porodice.

Poenta priče je smrzavajuća. Racionalni poredak neće kao paravan za svoja nepočinstva postaviti idiota već sposobnog, razumnog čoveka koji će, i ne shvatajući, odigrati uverljivu pozorišnu predstavu, poput glumca koji ne „šmira“ već izgovara replike smisleno i istinito. I, publika će se saživeti sa njim tokom dva večernja časa izlaska iz sopstvenih života, sve vreme znajući da je nakon povratka iz pozorišta čeka šetnja psa ili pranje veša.

Upravo taj film pao mi je na pamet nakon gledanja emisije „Upitnik“ početkom prošle nedelje, izazvanog radoznalošću glede uzroka zgražavanja i potvrđivanja bojkotaške odluke velikog broja javnih mislilaca. Pri tome, moram da istaknem da se gledanje, i svi okvirno formirani stavovi zaokruženi u ovom tekstu, desilo pre nego što je u priču uključen kontekst prodaje tela čijeg „tviter“ inicijatora ne osuđujuem ni intimno ni javno.

Osuđujem ipak, pre nego što pređem na smisleniju raspravu, Vođinu argumentaciju o „uvredama na račun majke jedne devetnaestogodišnje devojčice“. Hej, Vođo, gde je tačno tvoj fabrički kvar (mada slutim da je negde u predelu nikad razrešenog nagona da se bude veći muškarac od mlađeg brata – što je posebno tužno)? Kakva to devojčica ima devetnaest godina? Ako je slaboumna te još uvek sa lutkama pravi čajanke, mogu da razumem.

Suštinskije, Vođa iz svoje poremećene podsvesti po običaju šalje još gore uvrede, ovaj put ka osobama bez poroda koje valjda imate više prava da ponižavate od onih razmnoženih. Kako god, „Upitnik“… Kada bih stvari postavio na razuman način, RTS, pa tako i „Upitnik“, posebno u poslednjih par meseci, trebalo bi da imaju ulogu pozorišta, kratkotrajnog premeštanja iz stvarnosti.

U toj postavci, reditelj, neka to bude Vođa, autorki emisije Oliveri Jovićević daje glumački zadatak u predstavi slobodnog javnog dijaloga. Avaj, Stivenu Sigalu turena je lobanja u ruke te on sad svojim monotonim glasom i botoksom zaleđenim crtama lica recituje o „usnama koje sam poljubio ne znam koliko puta“.

Dakle, idiotu je poverena zahtevna uloga za koju nije sposoban. U toj opciji postoji nekakav razum, dok je bliže istini da reditelja nema, već tek upravnika pozorišta koji sastavlja repertoar, nakon čega glumci na preskok pročitane dramske tekstove bacaju u stranu i kreću u improvizaciju. A prosečan srpski građanin, onaj „koji se najviše informiše putem RTS-a“, ionako misli da glumci smišljaju tekst usput, dok traje predstava.

Primenjivanje bilo kakvog smisla na takvog primaoca je gubljenje vremena. Prevashodno, naravno, odgovornima smatram voditeljku i predstavnika vladajuće interesne grupe pošto je tip iz manjinskog deoničara zvanog SPS uredno „unosio tacne“ u nadi da će kao član ansambla dogurati do penzije dok je duo samostalnih umetnika Tepić/Vukadinović (izvan pozorišnih analogija – pankerka i metalac na džiberskoj žurci) jedino u ime svega normalnog mogao da zaustavi predstavu i dobro je što nije.

Iza svega toga, krije se još dublji problem. Olivera Jovićević, i osobe poput nje, pre malo više od deset godina postale su lica RTS-a, postavljajući putokaz za „bele listiće“ i sve što je kasnije usledilo.

Otelotvorenje je to, naravno, Tadićeve koalicije sa SPS-om, a koja je, opet, posledica Koštuničinog neshvatanja da je i za njega i za društvo korisnije da pacifikuje i sebi privuče jedan deo radikalskog miliona glasača nego da smanjuje brojke svojih dojučerašnjih koalicionih saveznika. Svoju stranku je uspeo da uništi, DS da napumpa do nerealnih proporcija, i umesto teorijski mogućeg intelektualnog „levi centar – desni centar“ sukoba vratio se mnogo stvarniji izbor „mi ili oni“.

Tako je počelo, u okviru paničnog očuvanja vlasti, kompromitovanje „nas“ do tačke kada više, kao na kraju „Životinjske farme“, nije bilo moguće uočiti razliku sa „njima“ i povratak ka srži zla bio je izvestan. Na RTS-u, u izlogu tog procesa, pojavila su se lica sa kojima misleći čovek nije mogao biti povezan ni na jednom nivou (što kaže dijalog iz filma Vudija Alena: „- Ostavljam te jer si intelektualno, emotivno i seksualno nezreo. – Da, ali šta sa svim ostalim?!“).

Reči, ideje, više nisu imale težinu, jedino je bilo važno probiti se kroz rulju mediokriteta, vezati se lancima za poziciju moći i ključ dati trenutnom Vođi da bi bio predat sledećem, i sledećem… A radilo se o za sve osim karijernog uspinjanja nesposobnim osobama, i kada deset godina kasnije dobiju kompleksan pozorišno-partijski zadatak, kakav Olivera Jovićević pokušava da izvrši u poslednjih par meseci, nesrećno će propasti i toga neće biti ni svesni dok miluju svoje lance sa uverenjem da je njihov ključ na sigurnom mestu.

Takvo sveopšte stanje može okončati, bojim se, samo Ragnarok, sudnji dan kada umiru sva božanstva, kopno tone u more i, kada ponovo izroni, kreće se iz početka. Bez Olivere Jovićević.