Košmar dana

Ono gde se razlikuju je detalj da Gavrilo Princip nije bio terorista. Naime, državnik je legitimna meta, mada Franc Ferdinand nije izabrao da bude državnik, i ubijanje državnika najekstremniji je oblik izražavanja političkog stava, dok je cilj ubijanja ljudi koji idu za svojim poslom na ulici izazivanje straha (mada jeste i pitanje politike). Ipak, u Principovo vreme dinamit nije bio oružje izbora anarhista, komunista, nacionalnih revolucionara koji su jurili glave gospode (patentiraće ga Jevreji boreći se protiv britanske vlasti u Palestini tridesetih). Da je živeo u eri dinamitskih akcija da li bi se ušunjao u bečku operu i digao sve prisutne, uključujući i sebe, u vazduh? Verujem da bi. U vreme sarajevskog atentata siguran sam da mu je bilo žao Ferdinandove žene ali, dajte mu malo vremena i preskočio bi on i taj etički stepenik. Treba li ga osuđivati? Za početak ga treba razumeti. Malo konkretnije, treba li ga osuđivati što bi ostavio neku privlačnu damu koja uživa u opereti i tračarenju da se do kraja života snalazi bez ruku i nogu? Za razumevanje toga neophodno je upotrebiti pune mentalne kapacitete.

Da bismo počeli da shvatamo ludilo u Parizu moramo se vratiti barem do Prvog svetskog rata i događaja istočno od Sueckog kanala. T.E. Lorens u filmu Dejvida Lina romantični je junak koga britanska tajna služba angažuje kako bi, možda, pogurao stvari u za njih pozitivnom pravcu na frontu koji je, kako neko kaže, „sporedna atrakcija sporedne atrakcije“. U životu, suprotno tome, dok je radio kao arheolog, pre rata, Lorens je pisao obaveštajne izveštaje o izgradnji pruge Istanbul – Bagdad. Bliski istok početkom dvadesetog veka bio je povrtnjak špijuna velikih sila, što će reći Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Rusije. Mladi avanturista kojem u opis posla spada da se mota po bespućima i kontaktira lokalno stanovništvo, uz to, čudne porodične situacije (otac nije mogao da se oženi majkom u koju se zaljubio dok mu je bila kućna pomoćnica pa se cela bizarna porodica, gotovo bežeći od glasina, selila po Engleskoj – Lorens je izmišljeno prezime) koja izaziva potragu za identitetom bio je izbor iz snova britanske obaveštajne službe. Zapravo, da nije bio špijun njegov posao bi dobio neko drugi ko jeste. I, šta se dešava? Lorens uspeva da poveže generacijama sukobljena arapska plemena a njihove vođe, velikim delom zato što im se svideo plavooki ludak koji govori arapski i, suštinski, ne pripada nikome u potpunosti, smatraju da ima osnova da se poveruje da će Britanci poštovati dogovor kojim će u zamenu za arapsku pomoć u uništavanju Turske plemena dobiti svoje države. No, postojao je i drugi, tajni, Sajks-Piko dogovor, po kome je neobavezno zacementirano da će, nakon rata, Sirija pripasti Francuskoj, Palestina i Irak Velikoj Britaniji. Izdaja je to i nepoštovanje (a Arapi – svi ljudi, naravno, ali pogotovo Arapi – upravljaju, ili misle da upravljaju, međuljudske, poslovne, međudržavne odnose na osnovu poštovanja) takvih razmera da se urezala toliko duboko u podsvest ljudi da (uz religiju čiji radikalni sledbenici, više nego radikalni sledbenici drugih religija, veruju da su jedino oni u pravu dok svi drugi greše i bogohule) sto godina kasnije i dalje proizvodi bezumne ubico-samoubice. Da li je to previše pojednostavljeno? Ako pitate petoro Srba i Srpkinja za mišljenje o islamskom terorizmu, verovatno će četvoro reći da je to sve jedna velika zavera, da Amerika finansira Islamsku državu kako bi sama stvarala izgovor za humanitarne intervencije, da je to sve igra Zapada protiv Rusije… U dubini srca tame biće im i drago zato što nekakvi manijaci ubijaju po Parizu. Zašto? Zato što i ti nesrećni ljudi, kao i teroristi, pate od sindroma nasamarenih podanika. I, uglavnom, ništa ne znaju a za „Lorensa od Arabije“ misle da je holivudski film o nekom čoveku koji voli da istražuje pustinju.

Sveprožimajuće neznanje koren je zla. Mediji su izveštavali da se najveći pokolj dogodio na hevi metal koncertu, valjda zato što je ime benda Eagles of Death Metal. E pa, Eagles of Death Metal nije hevi metal bend, već postmoderno zezanje, i kada biste pitali ljude na koje je tamo pucano kakvi su njihovi stavovi o Obami, MMF-u, Putinu, verovatno biste naišli na svakakva kontrakulturna i antiglobalistička mišljenja (dođavola, da sam te večeri bio u Parizu, sasvim je moguće da bih i ja bio tamo). To, naravno, nisu znale ni ubice kojima je svejedno koga ubijaju, mada im je neko rekao da izbor mete omogućava puno međunarodnih žrtava, što je njima sasvim dovoljno. Američki film „The Believer“ iz 2001. godine (i to pre 11. septembra) priča je o potpunom, spoljašnjem, unutrašnjem, filozofskom, religijskom, uplivu u zlo. Suprotno politički korektnim pričama o junaku koji pobeđuje ekstremizam u sebi, „The Believer“ govori o Danijelu Balintu, njujorškom Jevrejinu i članu neonacističkog pokreta, čoveku kojeg je polemisanje sa samim sobom odvelo apsurdno daleko od očekivanog. Danijel je, da se poslužim nacističkim rečnikom, superiorna osoba, jer, nije li odraz intelektualne superiornosti jedne ličnosti potreba da se analizira sopstvena srž, a objektivna analiza će, neumitno, dovesti do određenog stepena samomržnje. Problem terorista je što, izražavajući svoju ljubav prema jedinom bogu, zapravo, najviše vole same sebe. Problem velikih sila je što se uvek vode svojim trenutnim interesima ne mareći za posledice. Moj problem je što će me jednog dana neki ludak, sa čijim bolom i problemom saosećam, dići u vazduh, a gadi mi se sama srž sistema koji bi trebalo da me zaštiti, i amoralni način na koji je postao moćan.