Kosovske impresije

Ili se, pak, više plaši – a taj se, jasno, stalno plaši svega – radom Službe nedovoljno obrađenih megadesničara, raspoloženih da ga nataknu na nakazni spomenik ispred leša Železničke stanice?

I to baš njega, bez obzira na to ko će treptati pred televizijskim kamerama dok potpisuje konačnu kapitulaciju.

Iz praktičnih razloga, za budućnost naše nesrećne kolekcije duša bi valjalo da strah od nabadanja na nahereni krst prevlada, što bi prvo vodilo ka gubitku stabilokratskog ugleda, a potom ka konkretnoj zapadnoevropskoj podršci svakovrsnom opozicionom dejstvovanju.

Iz principijelnih razloga, pak, bilo kakva neopoziva aktivnost ne bi se smela odviti sada, u trenutku u kojem je više od polovine glasačkog tela otuđeno od ideološkog rasuđivanja, iz nekoliko poznatih razloga mu pretpostavljajući odanost Moćnom Zaštitniku.

Tek nakon vaskrsnuća vrednosnog spektra iz 2008. godine – i, šta da se radi, sadašnjim desničarskim strančicama koje izbornim rezultatima dosežu tadašnje radikalske razmere – izborni pobednik će imati kredibilitet za donošenje istorijskih odluka, kakve god bile.

Na koncu, ne dozvoljavam jednoj parapolitičkoj pojavi koja se celog života vodi isključivo grabljenjem moći da se igra bitnim delom mog identiteta.

Mog?

Naime, majka mog oca rođena je u Prištini.

Tu su se – nakon Prvog svetskog rata poslati da bi bili profesori u novoosnovanoj gimnaziji – upoznali moja prababa Julijana Gavrilović i pradeda Dragoslav Vasiljević.

Julijana je u nižim razredima predavala srpski jezik i lepo pisanje.

Dragoslav je bio profesor crtanja.

Nimalo neosnovano, budući da se radilo o slikaru koji je diplomirao u Umetničko-zanatskoj školi Bete i Riste Vukanovića, tada najvišem stepenu likovnog obrazovanja.

Zora Petrović, jedna od polaznica škole u istom periodu, je, poput mnogih drugih opremljenih finansijskom stabilnošću, nastavila da prati globalna umetnička stremljenja.

Moj predak jeste dobio državnu stipendiju za školovanje u Parizu ali je odlučio da se nakon oporavka od prelaska Albanije (tj. haosa i gladovanja u nedeljama posle toga) i kraja rata koji je dočekao u Tunisu, stavi na raspolaganje Ministarstvu prosvete.

I tako, stilski i dalje pripadajući impresionizmu, obreo se u Prištini, kao deo grupe prosvetiteljskih entuzijasta, u mešavini prekomande u čekanju sledeće, udobnije destinacije, i istinske želje za građenjem boljeg društva.

Kao primer tipa ljudi koji su sedeli u prvoj zbornici prištinske gimnazije valja navesti profesora književnosti Trifuna Đukića.

Dve decenije kasnije, 1940. godine, biće jedan od profesora Prve beogradske gimnazije koji su besplatno, i iz ubeđenja, držali časove deci dorćolskih Jevreja, onemogućenih u upisu gimnazije nakon sramotnog ukaza o nacionalnim „kvotama“ (procenat upisanih gimnazijalaca Jevreja imao je odgovarati procentu Jevreja u celokupnom stanovništvu, dakle, ne više od jednog po generaciji; tiha većina je, neiznenađujuće, to posmatrala iz pozicije blažene neutralnosti).

I da, Trifun Đukić je otac Radivoja Lole Đukića.

No, uputno je zapitati se koga su Julijana, Trifun i Dragoslav podučavali u prištinskoj gimnaziji.

Učenici su bili Srbi, uz ponekog Turčina.

Da li je i tada bila na delu segregacija, ili kosovski Albanci nisu dosegli stupanj na kojem je institucionalno obrazovanje bitan segment ličnog razvoja?

Dok razmišljam o ovoj neprijatnoj temi, biram da verujem kako bi neprekinuta evolucija građanskog društva u narednim decenijama postepeno dovela do multikulturalnosti lišene tinjajućih frustracija.

Biram da verujem u ideju.

Kako god, par godina kasnije, Đukić je otišao u Smederevo, dok je porodica Vasiljević pronašla trajnu naseobinu u Kruševcu, gde će Dragoslav biti, ponovo, gimnazijski profesor, te, pored slikarstva, muzičar i začetnik pozorišnog života – danas, na zgradi Kruševačkog pozorišta, njegova fotografija je prva u nizu, praćena Čkaljom, Đuzom i ostalim opštepoznatim velikanima.

Kosovo je, svakako, ostalo bitno, i na jednoj od najznačajnijih slika Dragoslava Vasiljevića Fige (što je nadimak po kojem je bio znan – zanimljivog porekla za čije objašnjavanje nemam znakovnog prostora) jeste Spomenik kosovskim junacima, impresionistički zagonetan dok, u večnom sukobu mita i života, ispod njega buja energija kruševačkog centralnog trga sredinom dvadesetih.

Radilo se, možda pre svega drugog – a toliko toga je uradio pre smrti u 34. godini – o čoveku koji je postavio prvu akademsku izložbu slika u istoriji Kosova.

Prvu.

Pored romantičarskih mitova o Kosovskom boju, pored crkava i manastira, prošlost Kosova krije i poduhvat tihih heroja koji su, uz poštovanje svega što je prethodilo, svoje živote uložili na kockarskom stolu na kojem se igrala partija porađanja zajednice građana.

To nije šala.

Ko god u budućnosti bude imao stvarni demokratski kredibilitet da donosi trajne geopolitičke odluke – ponavljam, kakve god bile – morao bi da svakodnevno sebi govori da, zapravo, ne postoji ništa ozbiljnije.