Kraj kolektivne nevinosti

… i učite ih da skijaju, pa vam je drago kada se spuštaju za vama pri dnu „crne“ staze i viču „Ovo je najbolje!“.

A vi se pomalo brinete, dok znate da uzbuđenje mora uključivati opasnost.

I vodite ih u Niš na šahovsko takmičenje, i satima pratite rezultate, nadajući se da neće biti razočarani, jer vas jedino to može razočarati („Bitno je samo da se koncentrišeš, i da uživaš“).

Dok čekate, iz radoznalosti gledate spisak učesnica, u kojem, pri vrhu po rangu, vidite jednu koja dolazi iz seoske sredine.

Zabavlja vas što tamo živi nekakva šahovska genijalka, i pomalo navijate i za nju.

Na kraju, pogledate tabelu i vidite da je, za razliku od vašeg deteta, izgubila sve partije, i budete tužni.

Putovala je satima, sa mamom, tatom, dekom, i sada se vraća kući nesrećna.

Vaše dete vam kaže da je ta devojčica plakala, i da su je tešili.

Pa vam bude drago što primećuje emotivno stanje drugih.

Prethodne jeseni ste bili i radosni što je Ruskinja koja im je došla u razred „stalno grli“.

Krajem decembra, slučajnost je htela da joj vaše dete bude „tajni deda Mraz“.

Na slikama koje učiteljica pošalje sa razredne novogodišnje zabave vidite da se mala Ruskinja ne odvaja od poklona koji je kupljen bez previše udubljivanja – ukrasa za jelku u obliku srca.

Devojčica je zgrabila taj svetleći komad plastike i razumela ga mnogo bolje od vas, i vi tek tada saznajete šta se desilo.

Da je predata i prihvaćena ljubav.

Koji mesec kasnije, na šahovskom takmičenju, dok čekate da vaše dete odigra poslednje kolo, u najmlađoj kategoriji prvo mesto osvaja druga mala Ruskinja.

Dobija medalju, i voditelj ceremonije je pita iz koje je škole. „’Šandor Petefi’“, kaže devojčica u mikrofon.

„A iz kog grada?“.

„Ne mogu da se setim“, kaže.

Razmišljate koliko su deca u isto vreme nežna i otporna.

I da bi trebalo da ne budemo toliko sigurni u ovo drugo.

Gledate filmove sa njima.

Probate svašta, spremni da odustanete posle dvadesetak minuta ako im je dosadno.

„Sedmorica veličanstvenih“ nisu, i detetu se najviše sviđa ćutljivi ekspert za bacanje noževa Džejmsa Koburna, dok vi ostajete deo „fan kluba“ slomljenog ubice kojeg igra Robert Von.

Pričate malo o filmu, jer dete želi.

„Znaš, oni su ljudi koji dugo nisu radili dobre stvari“, kažete, „i sad su osetili da tako više ne može“.

Ne pominjete reč „iskupljenje“, jer je rano za to.

A iskupljenje je i u „Šejnu“, gde svaki retki pucanj odjekuje kao đule iz pakla.

Gde se odluka o stupanju u tuču pesnicama odlaže do beskonačnosti.

„Šejn“ nas uči ceni koja se plaća za svaku vrstu čina – ispravnog, pogrešnog, bezumnog – ukoliko sadrži nasilje.

Gledate i „Veliku avanturu“ Žerara Urija, i prijatno ste iznenađeni što dete iz 2023. godine „kapira“ humor Luja de Finesa.

A vi, par decenija od prethodnog gledanja, sada bivate dirnuti idejom te ratne komedije, da će obični ljudi – moler, časna sestra, čuvar Zoo vrta, lutkarka u dečjem pozorištu – koji naizgled samo žele da do nezanimljivog kraja dovedu sopstveno, uokvireno postojanje, u etičkoj dilemi odabrati ispravno.

Da će obrisati svoju bezbednost, instinktivno shvatajući da nakon suprotne odluke ne bi mogli da se suoče sa kukavnim odrazom u ogledalu.

I da cenu valja platiti; u slučaju de Finesovog dirigenta, bacanjem bele perike i štapića u parisku kanalizaciju.

Prethodni život je gotov, i rođena je pobuna.

U kolima, na radiju slušate Madoninu pesmu „Dear Jessie“, i počnu da vam suze oči.

Reči pesme vas podsećaju da su sada i obrisi kolektivne nevinosti nestali, i da se nikada neće vratiti.

Dete vas pita zašto vam je ta pesma tužna, jer zapravo zvuči veselo.

„Pa, malo je kao onaj kraj ‘Lavirinta’, ono kad joj bića iz mašte kažu ‘…ali, ako ti budemo potrebni…’“.

Klimne glavom.

A vi pomislite da „Lavirint“ otkriva bitnu istinu.

Najveća avantura počinje na kraju, nakon što ste Kralju goblina u lice rekli: „Nemaš moć nada mnom“.