Mislim da je, kao što bi Karpenteru bilo pametnije da je svoj rediteljski opus okončao „Duhovima Marsa“, DŽon Voters trebalo da stavi tačku posle filma „Cecil B. DeMented“ (zvanični, gnusni prevod „Otkačeni režiser“ – naslov jeste gotovo neprevodiv ali, možda, „Zdravko Šatro“, ili „Veljko Belajić“?).
Osim što je političko-medijski mejnstrim svet, nakon 2000. godine, krenuo putem cirkusa nakaza u kojem Votersova subverzija gubi oštricu (pevajući anus iz „Ružičastih flamingosa“ sada deluje gotovo čedno), sam autor je u „Sesilu“, možda podsvesno predviđajući budućnost, sublimirao celo svoje životno delo. Naslovni junak, filmski reditelj-debitant, u želji da podrije holivudski sistem manipulacije ljudskim mozgovima, sakuplja grupu frikova, svih sa nekom vrstom frustracije – rasne, intelektualne ili seksualne. Recimo, glavna glumica njegovog budućeg filmskog prvenca bivša je porno zvezda koju je, kada je imala deset godina, „cela porodica jebala ispod božićne jelke“ („‘Jingle balls, jingle balls’, pevao je moj glupi brat“, kaže).
Nakon što na svoja tela tetoviraju imena filmskih uzora (od ekstremnih umetnika poput Keneta Angera do besramnih žanrovskih eksploatatora kao što je Vilijem Kasl – radi se, zapravo, o autorima koji u svojoj nameri, koja god da je, idu do kraja), oni kreću u boj. Ipak, i tu glavni junak prati drugu polovinu karijere svog tvorca iz stvarnog života, da bi doprli do velike scene, do umova običnih, manipulisanih ljudi koje baš briga za umetnost obodnog, oni kidnapuju filmsku zvezde Hani Vitlok (Melani Grifit) koja pod pretnjom smrću mora da igra u njihovom filmu, gde ima samo master kadra i gde se snima samo jedna klapa, „jedina prava filmska istina“. U toku nekoliko dana kreativnog divljanja po gradu, postaju slavni putem ozloglašenosti, dok ih proganjaju sluge sistema, slavitelji porodičnih vrednosti ili „timsteri“ koji brane korporativni film, izvor novčanih prihoda bez mnogo rada.
U jednom trenutku, bežeći od besne mase „normalaca“, ulaze u žanrovski bioskop u kojem je u toku revija kung fu filmova. „LJubitelji akcionog filma, pomozite nam!“, viče Sesil, i isti se odazivaju. Sledećeg dana, u spas pritiču ljubitelji pornografije. Prilog televizije N1 o već redovnim (i to, što je bitno, „by popular demand“, dok je opozicija umalo napravila „vidimo se posle uskrsa“ grešku nevidljivih organizatora prošlogodišnjih šetnji) i sve masovnijim subotnjim uličnim protestima počinje rečenicom, „Na jednom mestu srpske, ruske i LGBT zastave“. Sesilova gerilska umetnička trupa i ljubitelji akcionog filma, bio on borilačkog ili pornografskog karaktera, spajaju se u ljubavi prema sadržajima koji se otimaju licemernoj pristojnosti.
Pa, iako u okolnostima van granica ekstremnog ne bi imali o čemu da razgovaraju (a vrlo brzo bi došlo i do sukoba, ukoliko bi bili primorani da provode vreme u istoj prostoriji – košmar petooktobarskih promena stiže nam u san) u kratkotrajnoj, instinktivnoj borbi protiv sluga sistema zauzimaju jedan front. Ali, kuda dalje? U vrhunskom činu žrtvovanja u ime umetnosti, sada već preobraćena Hani Vitlok pali svoju kosu poklanjajući Sesilu katarzičan kraj. U stvarnom svetu, Voters kaže da je paljenje kose predložio jednoj od članica svoje trupe iz ranih sedamdesetih.
„Ne znam šta mi bi, mislim da sam mnogo pušio travu tih dana. Hvala bogu da nije htela, sada bih bio u zatvoru“, kaže, pomognut mudrošću zrelosti. Konformizam će obično stati na put totalnom umetničkom ratu. Pa, ipak, u tom „‘ajde da zapališ kosu“ trenutku srednji prst banalnim moćnicima je pokazan. I divan je. I sve zastave vijore zajedno.
* * *
„Kakva bi korist mogla biti od masovnih uličnih demonstracija u Beogradu?“, pitaju se – verovatno najviše od svih budući da se radi o mislećim, karakternim entitetima – njihovi učesnici. Da li će se nešto epohalno dogoditi ukoliko jedan glumac dobije pet minuta u večernjem dnevniku kako bi objasnio medijski zamračenom stanovništvu šta te ljude što u desetinama hiljada šetaju po mećavi muči? Zapravo ne, ali masovnost protesta jeste bitna zbog građenja straha.
Naime, ključni deo Vođine glasačke pedesetjednoprocentne mašine vodi se predadolescentskom potrebom za Moćnim zaštitnikom. Gorepomenutih nekoliko desetina hiljada ljudi moguće je sakriti. Stotinak hiljada (a u glavnom gradu protiv Vođe je na poslednjim izborima bila četvrtina miliona), ne baš. Suočen sa jednom takvom uličnom masom, mali čovek bi rezonovao, „čekaj malo, možda moj Moćni zaštitnik nije jači od ove nepregledne kolone ljudi?“.
A sto hiljada ljudi u koloni su, za razliku od apstraktnih tajkunskih, petokolonaških i ostalih svetskih zavera od kojih ga Vođa inače štiti, vrlo materijalni. U tom trenutku, kada do tada pripitomljeni glasač na prvim sledećim izborima iz straha ostaje kod kuće, a onaj drugi izlazi i osnažen, vođen slobodnom voljom, zaokružuje broj, Vođi se kao bumerang direktno u poremećenu glavu vraća „linč, silovanje, nasilje“ propaganda.
Sad, od telesnih izlučevina ne može se očekivati bilo šta drugo, ali neviđeni stepen razlivanja Sline iz Beograda tokom vizuelnog performansa „egzaktnog“ dokazivanja malog broja demonstranata ukazuje na samo jedno: panični strah. Odjednom, nenadano, kao da smo stigli do onog Čerčilovog „kraja početka“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
