Kraj sveta kakav poznajemo

Jedine organizovane grupe su bande kanibala koje tragaju za usamljenim primercima ljudskog roda, koji iz nesposobnosti udruživanja ili moralnih ograda i dalje koriste tradicionalne, gotovo nepostojeće izvore ishrane. Priča knjige svedena je na sled događaja, ali mora se istaći da „Put“ spada u retke knjige koje s jedne strane pripadaju vrhu, da je tako nazovemo, umetničke pretenciozne književnosti dok se, s druge, čitaju u dahu. Usput, voleo bih da vidim osobu koja se neće na duže vreme uznemiriti susretom sa „kućom apsolutnog užasa“, opisanom otprilike na polovini knjige.

„Put“ je jedna od najboljih adaptacija knjige u istoriji filma. Verno, linearno predstavljanje scena iz knjige ali, nikako, jednostavno oslikavanje koje obično ne vodi nikuda moglo je biti plod samo pametnih, obrazovanih zaljubljenika u izvorni materijal, u ovom slučaju Australijanca Džona Hilkota (režirao film „Predlog“ po scenariju Nika Kejva koji i ovde potpisuje muziku) i engleskog dramskog pisca Džoa Penhola. Može se čak reći da su u jednom segmentu autori filma i nadmašili autora knjige. Naime, i ovu primedbu bi valjalo uzeti s velikom subjektivnom rezervom, jer Mekarti negde na pola romana, možda svesno a možda i ne, menja stil pripovedanja, pa sa vrlo napornog ali u najboljem smislu reči nesvakidašnjeg stila u kojem svaka, ali bukvalno svaka rečenica može da se zamisli kao filmski kadar, prelazi na klasičniju formu postapokaliptičnog žanrovskog romana sa filozofskom osnovom. Film, nasuprot tome, od početka do kraja ima ujednačen, kontrolisan ritam, s kadrovima koji se, svaki, kako se to obično kaže, mogu uramiti i okačiti na zid, a koji pri tom ni u jednom trenutku ne ulaze u predele kiča i vizuelne lepote koja je samoj sebi svrha.

Na kraju, i najvažnije, „Put“ se, zapravo, samo na svojoj površini dešava u nedefinisanoj budućnosti, dok se suštinski odvija u vremenu sadašnjem, to jest, u bilo kom vremenu u kome Čovek Dečaku pomaže da odraste. Jer, metaforički ljudožderi su svuda oko nas i sačinjavaju atmosferu ubitačne osrednjosti u kojoj sveštenici pozivaju decu da mrze ljude, dok je stilizacija pripadnika bandi kanibala takva da bi, da je film nekim slučajem snimljen ovde, iste činili tipovi kakve možemo videti u popularnoj seriji koja se emituje svakoga dana na Radio televiziji Srbije nakon Drugog dnevnika.

Nakon ubitačne depresivnosti koja je na kraju ipak u službi nade, kakvu donosi „Put“, skoro kao odmor dolazi čista, starovekovna klanica u filmu „Centurion“ Nila Maršala. Maršal, prilično retka zverka za naše doba, iza sebe ima smislen niz B filmova kakvi su se pravili nekad, dok su se gledali u bioskopu. Inspirisan ponajviše Karpenterom, Maršal nam je do sada predstavio „Pasje vojnike“ (grupa komandosa se tokom jedne noći suočava sa vukodlacima), „Užas iz dubine“ („The Descent“, jedan od najboljih horora 21. veka) i „Doomsday“ (posveta „Bekstvu iz Njujorka“ i koječemu još). Jasno je, dakle, da se od jednog takvog ljubitelja žanra ne može očekivati istorijski film, već jedino akcioni inspirisan istorijom, pa tako autor koristi legendu o rimskoj Devetoj legiji, kojoj se u jednom trenutku gubi trag, sa naznakama da je doživela potpunu propast negde na teritoriji Britanije u 2. veku nove ere. Legenda je, u ovom slučaju, samo kvalitetan i jeziv predložak za sjajan film potere u kome grupu rimskih legionara proganja malo veća grupa Pikta, pri čemu nas samo osećaj sportske kulture nagoni da navijamo za slabije, jer boljih i gorih, krivih i nevinih, zapravo nema.

Gluma i režija jače su strane „Centuriona“, dok scenario ostaje bez prave katarze pa se film, kao kompletno delo, nekako u svojih poslednjih pola sata dotetura do jednog, ali ne i jedinog logičnog kraja. Opet, kad je o glumi reč, nema ničeg zabavnijeg nego kada se ozbiljan glumac kakav je Majkl Fasbinder („Glad“, „Akvarijum“) potpuno posveti fizičkom radu koji se zahteva od klasičnog akcionog B filma. Nažalost, bioskopi (kao ni sam film kao forma) u svom izvornom obliku više ne postoje, pa tako ni „Centurion“ nema publiku na koju bi računao da je napravljen pre dvadeset godina, niti prirodno mesto za svoje postojanje, jer Sava centar to svakako nije. Ipak, film jeste sasvim dobrodošao kao mali prozor u svet koji je nestao, bio on 117. godine nove ere, ili pre par decenija, pre interneta i kablovske televizije.