Kraj zabave

Šezdesetogodišnji Jane, party zver iz sedamdesetih, vlasnik i menadžer nekad poznatih diskoteka (primećujete umrlu reč…) biva angažovan da nadgleda otvaranje noćnog kluba u švedskom letnjem odmaralištu Bastad, tački na obali Kategata na kojoj se okuplja viša srednja klasa, mestu koje je postalo poznato zahvaljujući teniskom turniru koji se tu održava još od sedamdesetih godina XX veka. Jane i njegova pedesetineštogodišnja sestra, sličnog svetonazora ali u isto vreme zadovoljnija u svojoj koži (te zato mnogo manje zanimljiva) bezumno divljajući u šefovom kabrioletu slučajno ubijaju litvanskog studenta/sezonskog radnika nakon čega imamo priliku da posmatramo Janea i njegove poslodavce koji plašeći se skandala (a buržoazija se u isto vreme skandala najviše plaši i jedino u tome nalaži smisao života) sakrivaju leš (sve obučeni u majice sa kragnom i kratkim rukavima, sa naočarima za sunce podignutim na čelo) i nastavljaju kao da se ništa nije dogodilo. No, nekoliko dana kasnije kod Janea se pojavljuje studentova zabrinuta devojka što u njemu pokreće neku vrstu griže savesti, ili početne tačke za transformaciju lika, što bi se bez sumnje i dogodilo u filmu koji nije poema nihilizma. Jer, ne može se reći da u „Avalonu“ ima nečega komunističkog, mada će se jednostavniji gledalac zaleteti ka tom aspektu priče i atmosfere. Da, cela ta klasa je bolno dosadna i u isto vreme spremna na nezamislivo užasne postupke samo da bi sačuvala svoj status, kadar Janea koji na vrhu teniskog stadiona prazno gleda negde u daljinu dok u rupi naziremo meč može učiniti da i neko ko, poput mene, ceo život igra tenis za trenutak potpuno omrzne tu prokletu igru, no, sve zajedno, nemate želju da nekakvom promenom političkog uređenja uvedete pravedniji svet, već uglavnom da dignete svo to sranje u vazduh, uključujući i proletere na privremenom radu. Stil filma je naizgled surovo dokumentaristički, no, konstanti kadrovi Janeovog potiljka dok se kreće kroz svoj svet čine nas, kao i njega, posmatračima, kako to kaže pesma, „kraja zabave“.

* * *

Takođe švedski „Krunski dragulji“ pokazuju ponovljeni pokušaj selektora takmičarskog programa da u svom izboru kombinuje klasične festivalske filmove i komercijalnu evropsku kinematografiju (prošle godine smo tako imali rumunsku romantičnu komediju, italijansku, hm, populističku parodiju, finski film o trojici prijatelja tokom lude noći koja će ih zauvek promeniti…). U takvoj podeli „Krunski dragulji“ spadaju u neki međuprostor. Žanrovski, „Dragulji“ su film maskiran u triler u pokušaju da budu nešto više. U gradiću definisanom starom fabrikom cipela osamnaestogodišnja Fragancija počini ubistvo prijatelja iz detinjstva, nakon čega, tokom svoje ispovesti advokatu u zatvoru, u formi flešbeka (ili je ispovest okvir poput česte i često pogrešne konstrukcije američkih noir filmova) pripoveda priču o svojoj i porodici ubijenog. Film i po stilu, koji kopira komercijalno umetničarenje „Amelije Pulen“, i po događajima koji se odvijaju zalazi u predele fantastike. Tako, osim Fragancijine naracije, jedan deo više poetskog nego faktografskog pripovedanja dodeljen je njenom bratu obolelom od Daunovog sindroma, dok je njena simpatija iz detinjstva (ne ubijeni, već drugi momak koji skoro da je višak u priči) najmlađi hokejaški reprezentativac Švedske u istoriji koji, budući originalno umetnički klizač, izvodi piruete pre nego što će uputiti pak ka golu. Film, napisan i režiran ženskom rukom, može se posmatrati i kroz prizmu napada na muške zadrtosti švedskog društva, kroz prikaz kapitalističke provincijske porodice koja vlada gradićem ali žudi za većom slavom i moći, ili pojavu hokejaške zvezde sa homoseksualnim sklonostima. Međutim, politički ili društveni stavovi nisu na dobar način povezani sa fabulom pa se gledalac može često zapitati zašto ti ljudi zaslužuju dva sata njegovog vremena.

* * *

Godina je 1957. i 30-godišnji službenik DB-a Andraš Jung, glavni junak mađarskog „Ispita“, pod maskom časova stranih jezika u svom stanu prima potkazivačke izveštaje uglavnom ljudi iz umetničkih krugova. U isto vreme, u stanu se viđa sa ljubavnicom čiju prošlost, zahvaljujući profesionalnoj deformaciji, privatno istražuje. No, ono što Andraš ne zna je da iz stana sa druge strane ulice sve posmatraju njegove kolege u okviru unutrašnje istrage službe. Nakon manje više realistične početne postavke, autori su pokušali da stvore dinamičan špijunski triler i valja im odati priznanje na veštom scenarističkom manipulisanju sa dva stana i nekoliko eksterijera u kojima se radnja događa (po tome je, npr., nalik Hičkokovom „Prozoru u dvorište“, ili recimo skorijem „Bound“ braće Vahovski). No, u oba navedena primera imamo priče o ubistvu ili sitne mafijaške prevare i nadmudrivanja, dok bezbednosna događanja iz perioda hladnog rata, ukoliko se žele realistično prikazati, nose sa sobom sporu lekareovsku atmosferu kojom se gradi, pre svega psihološka napetost. Ipak, film, iako, na koncu, besmislen, uopšte nije dosadan, zahvaljujući odličnoj režiji i glumi (šteta je što smo ga gledali u digitalnoj formi a ne sa filmske trake ali to je neka druga, tužna priča). Mora se reći da mana filma jeste određena mistifikacija DB-a, koja je očigledno boljka svih postkomunističkih društava („ko kontroliše Službu?“) dok je realnost obično mnogo prozaičnija, što ne znači da se i takva ne može upotrebiti u svrhu napetog filma.