Krastače i gatalinke

Bio je to dugačak kadar (kadar-scena, zapravo), sa ljubavnicima u krevetu, recitovanjem poezije, puno „mljamc-mljamc“ filmskog cmakanja (koje nisam baš primetio u drugim kinematografijama – izgleda da se to uči na FDU-u). Glumci su igrali ravnim polušapatom, što kaže Bunjuel iz „Nacionalne klase“, „n-n-normalno, k-k-kao ja tebi sad što g-g-govorim“. Golosti intimnih delova tela glumaca je, čini mi se, bilo, one pristojne, koja publici prenosi bliskost ljubavnika, uz svest da prisustvuje finom, umetničkom filmu. Negde na pola scene u glavi mi se javila rečenica, „počeo je festival“. Zaista, bolje je odmah progutati onu Đinđićevu najveću žabu i ne nadati se da će u narednih nedelju dana na filmsko platno zalutati neki Magnum 357, osim ironično.

Leto je 2018. godine i prvi film koji gledam na Paliću je belgijsko-francuska „Devojka“, naduta, bodljikava krastača koja se guta teško i sporo, uz menjanje sedišta i par gvirenja sa ulaza dok se puši cigareta. Ali, progutati se mora, i posle će sve biti lakše. Petnaestogodišnja Lara rođena je sa muškim polnim organima i u procesu je hormonalne pripreme za promenu pola. Porodica, psihijatri, doktori, u potpunosti je prihvataju i trude se da njen put načine lakšim. Osim fizičkog postajanja ženom, jedino što je zanima je balet, i tu nastaju problemi. Talenat (naročito ako se za talenat može smatrati veliki interes za nešto) postoji, no, Lara ima muške zglobove i kosti koji ne mogu da dugotrajno izdrže pokrete osmišljene za devojčice teške četrdeset kilograma. Stoga, Lara pati i bes se usmerava ka penisu kojeg lepi flasterima da bi bio neprimetan, a, u stvari, simbolički kažnjava. Uz to, iako je rodno odlučna, u pogledu seksualne privlačnosti sasvim je moguće da će Lara za koju godinu biti lezbejka. Kako god, sada joj je neprijatno da odgovara na pitanja tog tipa koja stižu sa svih strana u navodnom društvu svih mogućih sloboda, gde se sme i valja o svemu razgovarati bez osećaja sramote. Šta nam film poručuje, ako smemo da upotrebimo tu reč? Recimo da se ne radi o „kvir-frendli“ filmu i ultradesničarski idiot (što će reći, pripadnik većine) koji bi mu nekim čudom bio izložen verovatno bi zaključio, „eto, kakva je to patnja, to mora biti neka božija kazna“. A u stvari, Lara je u dubokom konfliktu, u isto vreme krajnje jasna i krajnje nejasna samoj sebi, bez spoljašnjih neprijatelja koji bi, možda, u ovom slučaju samo mogli da pomognu. Ovako, sve ostaje unutra i film prati spor proces rađanja iskrenosti prema sebi koja vodi do mogućih zaključaka: a) koliko god nas uče da slon može da leti i da bi bilo u redu da crnac igra Linkolna, ponekad nas naša tela, njihova spoljašnjost ili unutrašnjost, neminovno sputavaju i b) da sa reakcionarnog pređem na progresivno mišljenje, to je u redu, jer upravo nas ta različitost čini ljudima, što nije lako prihvatiti ukoliko to podrazumeva nemogućnost da se radi jedina stvar koja nas zanima. Dakle, imamo film koji goni na ozbiljan i bitan pravac razmišljanja, sa velikom glavnom ulogom (petnaestogodišnji baletan – filmski debitant), bez vikanja i glasnih suza ali sa puno psihološki jasne sputanosti naporne za gledanje. Svakako nadute i krastačaste.

* * *

„Kristal“ je, pak, sasvim lako gledljiv evropski film u i o Belorusiji sredinom devedesetih sa američkim filmskim dramaturškim kosturom. Evelina je mlada diplomirana pravnica koju pravo uopšte ne zanima te svoje dane provodi tumarajući Minskom šareno obučena, sa vokmenom iz kojeg do ušiju dolazi haus muzika, a noći kao (verovatno, bedno, ili nikako plaćeni) DJ. I, naravno, hoće da emigrira u Ameriku, zemlju slobode. Sledi komplikacija koja čini radnju filma… Da bi dobila vizu, mora u američkoj ambasadi da priloži dokaz zaposlenja, tj. izvora beloruskih prihoda. Za tu svrhu, muvator iz raspadnute, provincijske fabrike kristalnih predmeta prodaje joj lažno uverenje o zaposlenju. Nimalo iznenađujuće, fotokopir mašinom razmazani telefonski broj sa uverenja naša didžejica pogrešno prepiše na aplikaciji za vizu a službenik ambasade joj najavi da će neko u narednih nedelju dana pozvati da proveri navode. Evelina, dakle, mora da ode u belorusku vukojebinu i uspostavi kontrolu nad telefonskim aparatom broja koji je navela. Tako, stupamo u američki (rediteljka-debitantkinja i živi u Americi) „fish out of water“ dramaturški konstrukt za koji kažu da ako ga pomenete tokom nuđenja filma holivudskom producentu vaše šanse se namah uvećavaju. Razlika je u tome što bi Evelina u američkom filmu u malom gradu našla ljubav a u festivalsko-belorusko-evropskom će otkriti čari silovanja (koje bi joj se verovatno i desilo dok provodi nedelju dana čekajući pored telefona okružena nepoznatim a često pijanim ljudima – no, ipak deluje da u „Kristalu“ ono pre figurira kao očekivan motiv festivalskog filma). „Kristal“ je naturalističko-veštački mutant namenjen, kako reče jedan mađarski producent na Paliću pre par godina, predstavljajući svoj žanrovski film, „ljudskoj upotrebi“, što će reći, u njemu se, čak i kada se njegova junakinje dosađuje, stalno nešto dešava, neko nešto hoće a neko drugi ga sprečava. A kad smo već kod junakinje, ona je iritantna u svojoj nadmenosti i jednokanalnom ponašanju što opet, i tu film takođe beži od svog američkog šablona, čini da je volimo i da se sa njom identifikujemo više nego da je divna, ugnjetavana osoba. Ona je mali prevarant, i takva će i ostati kada se dokopa Amerike i ponovo se razočara u društvo kojeg je deo. „Kristal“ je gatalinka koja se proguta neprimetno, kao crv iz tekile ali je „Devojka“ zapravo kontrolisaniji i vredniji film. Kako biti pametan?