Kukavica na zapadu i plavuša u blokovima

Takva sistemska, kapitalistička podela, uz sve više prisutne glumce koji bi trebalo da budu smešni sami po sebi – šašavce koji postoje da bi zabavljali normalne, što je pre cirkus nego žanrovski film – dovela je do smrti filmskog smeha koji počiva pre svega na identifikaciji. „Ko preživi pričaće“ (A Million Ways to Die in the West) čudna je zverka, teško uklopiva u nekakav sistem i u tome leže njeni malobrojni kvaliteti i razlozi umerenog neuspeha kod publike, koji bi verovatno bio epskih razmera da, čini se, ozbiljan novac nije potrošen na marketing.

Albert (Set Mekfarlejn, „Family Guy“) je, i tu se nalazi početna identifikacije gledaoca sa glavnim likom, navodna kukavica a zapravo normalan čovek, uzgajivač ovaca na američkom Divljem zapadu (i to baš u komšiluku Doline spomenika, koja još od filmova Džona Forda nije izgledala tako spektakularno), zgađen količinom nasilja koje ga okružuje i jeftinošću ljudskog života u kojoj je primoran da se budi svakog dana. Uvodna tirada („Eno gradonačelnika! Leži mrtav na ulici već tri dana! I da, upravo ga odvlače vukovi da ga raskomadaju…“) uspostavlja humorističku formu koja se sastoji iz stend-ap, obzervionističkog pristupa koji zdravorazumski demistifikuje romantičnu sliku vestern sveta. No, kako nas je još Aristotel naučio – a stvaraoci američkog žanrovskog filma i dalje poštuju – dijalog je najmanje bitan aspekt speva, te tako „A Million Ways…“ zapravo svoja često naporna dva sata trajanja ispunjava klasičnom pričom o kukavici koja mora da pokaže snagu na ljubavnom i borilačkom polju, dok najbolji, dakle, najsmešniji momenti pripadaju dobro pripremljenom vizuelnom humoru.

Zanimljivo je analizirati humor u sceni u kojoj je jedna od vašarskih atrakcija streljana „Running Slave“, sa stereotipnim crncima (debele usne, velike oči) koji služe kao mete umesto pataka. Zapravo, žrtve komedije nalaze se u samoj publici i od gledaoca se očekuje da u sebi ismeva kako zadrte ljude kojima takva slika izaziva prijatna osećanja, tako i politički korektne liberale bez smisla za humor koji će osetiti neprijatnost. Dakle, u filmu „A Million Ways… imamo pogled sa visine kao pokušaj autora da postigne identifikaciju gledaoca sa junacima. Mi, gledaoci, u našem, kao i junak u svom, uzvišeniji smo od sveta u kojem živimo, što je lepa fantazija, tačna samo u mizernom broju slučajeva a za komediju teško upotrebljiva.

* * *

Komedija koja se odvija tokom jedne noći u kojoj se sve otima kontroli i postavlja junaka pred seriju teško rešivih situacija ima svoja pravila i pitanja na koja valja odgovoriti. Megan Majls samodeklarisana je „dobra devojka“, televizijska voditeljka koja, saznavši da ju je dečko ostavio (postfeministkinje škrguću zubima…) i da je izgubila trku za bolji posao (koji će od nje stvoriti zvezdu i unaprediti je iz statusa lokalno prepoznatljivog lica), provodi noć bezumnog alkoholisanja i seksa sa šankerom. No, kada u zoru presluša poruke od prethodne večeri, saznaje da će posao ipak biti njen ukoliko pokaže svoje najbolje lice na audiciji sledećeg dana i tu počinju problemi. Junakinja ne sme da pozove policiju da ne bi do javnosti došla slika „dobre devojke“ obučene u promiskuitetnu odeću sa raščupanom kosom i izbezumljenim pogledom drogirane prostitutke za koju je svako ko je u sitne sate sretne smatra. Telefon, u najnategnutijem spletu događaja koji se mora uzeti zdravo za gotovo, zaboravila je u šankerovom stanu, a, kada svane dan, ne može da pozajmi telefon od nekog pristojnog prolaznika jer, kao komentar zaglupljujućeg tehnološkog sveta u kojem živimo, ne zna nijedan broj napamet.

Osvežavajuće je rediteljevo vođenje pojedinačnih situacija koje se tretiraju na logičan, dijaloško-glumački smiren način, tražeći komediju u problemu normalne junakinje u nenormalnoj situaciji i neke scene kao što je ona sa mladim ortodoksnim Jevrejinom bolje su i pametnije nego što se u jednom ovakvom filmu u vremenu sadašnjem traži. Uz to, Elizabet Benks glumica je od one savršene sorte koja nam dopušta da gledajući je prolazimo kroz nju i zaustavljamo se na liku. Dakle, „Walk of Shame“ je odličan film? Daleko od toga, jer scene, iako je namera i stil na mestu, što je danas gotovo nepostojeća retkost, uglavnom nisu komički uspešne; linija priče sa šankerom celu stvar vodi u bljutavost robotskih romantičnih komedija; finale u kojem junakinja trijumfuje zato što je prvi put u svojoj profesionalnoj karijeri bila iskrena pred kamerama prvi je zaista nemogući u filmu ispunjenom neverovatnim događajima. Kako god, nije „Quick Change“, nije „After Hours“, ali nije ni mnogo gori od filma „The Night Before“ sa mladim Kijanu Rivsom. Dakle, ne valja, ali je, po duhu i razumu, deo nečega što valja i što više uglavnom ne postoji.