Kultura kanibalizma

Na prvi pogled, lako je zavideti filmskim autorima iz tih pionirskih vremena, no, siguran sam da su i oni imali osećaj da je većina priča već potrošena negde u doba stare Grčke. Vremenom, osnovna ideja je sve češće premeštana u totalitarističku budućnost pa se u australijskom eksploatacijskom „Turkey Shoot“-u lovina bira iz koncentracionog logora za ideološko prevaspitavanje neposlušnih dok su lovci i dalje dekadentnog, aristokratskog tipa, istina ovaj put lišeni gotovo romantičarskog zanosa grofa Zarofa i svedeni na nivo bogataša bliskih vrhu vlasti (zabavan podatak – glavnu ulogu igrao je Stiv Reilsbek, godinu dana kasnije partizan Pavle u „Velikom transportu“ Veljka Bulajića). Strah od prelaska masovnih medija na mračnu stranu dovodi nas do „Trkača“ koji, kako vreme odmiče, deluje sve relevantnije. Po prvi put, barem u filmu tog komercijalnog nivoa, javlja se motiv „reality“ televizije, u kojoj se na državnom nivou besprizornim masama nudi uteha u vidu stvarne borbe na život i smrt (zanimljivo je „reality TV“ prevesti kao „stvarnosna televizija“ – draž se najednom pomalo izgubila, zar ne?). Usput, čikam vas da Arnoldovim glasom izgovorite „To hell with you! I will not fire at helpless people!“ (može i „Faster!“) i ne budete najednom ispunjeni nekom misterioznom energijom kakvu verovatno (bar se nadam, inače, čemu to?) osećaju religiozni ljudi prilikom posete verskom objektu.

Konačno dolazimo do najnovijeg deljenja karata u digitalno doba (inače, poslednja knjiga koju sam pročitao je autobiografija Roberta Grevsa tako da, ono… povežite me na dial-up internet i pošaljite nazad u XX vek) čiji su najistaknutiji primeri japanski „Battle Royale“ iz 2000. godine i, sada, američke „Igre gladi“. Sličnosti između dve priče su prilične i, mada je autorka knjige po kojoj su „Igre gladi“ snimljene odgovorna za neku vrstu umetničke krađe filmski rezultati su toliko apartni i prilagođeni svojim kulturama da se „Igre gladi“ mogu posmatrati nezavisno i bez osećaja prisustvovanja prevari. U, reklo bi se, relativno dalekoj budućnosti, nakon građanskog rata, poražene države dužne su da daju godišnji dar u vidu dvoje adolescenata koji će učestvovati u smrtonosnom „reality“ programu u kome može biti samo jedan pobednik. Antički motivi dominiraju filmom: vazalski „poklon“ („tribute“ je prevedeno kao „posvećenik“ što donekle ima smisla – a možda je to i prevod iz srpskog izdanja knjige – ali se čini da bi „pokloni“ dodatno istakli dehumanizovanost junaka), dvokolice na kojima defiluju učesnici programa tokom javnog predstavljanja, vladajuća klasa koja, sa svojim našminkanim muškarcima, asocira na rimske patricije, „gamemaster“ imena Seneka Krejn (što je donekle proizvoljno mada se potlačenima nameće neka vrste stoicizma)… Glavna junakinja Ketnis Everdin (Dženifer Lorens), potpuni je autsajder, jer i u okviru svoje, potlačene klase, spada u najniži društveni podsloj. No, kako se ona u igri nalazi žrtvovavši se nakon što je u lutriji (jedna od, hm, pozajmica iz „Battle Royala“) izvučena njena mlađa sestra od početka je jasno da, odvažnošću pomognutom veštinom baratanja lukom i strelom, spada u uži krug potencijalnih pobednika.

Vrednosni sud o filmu nije lako doneti zato što je, kao i knjiga, namenjen prvenstveno publici od četrnaest do šesnaest godina starosti, a kako nije u pitanju tinejdžerska komedija već film nasilne tematike jasno je da su krv i psihološko mučenje prilično svedeni (za to je tu „Turkey Shoot“ sa svojim obiljem odsečenih udova) čemu pomaže upotreba kamere iz ruke koja u isto vreme dodaje na dinamičnosti i sakriva rizične detalje. Uz to, film je toliko prokleto uspešan (kada se do sada zarađeni novac, prevede u krv i meso, dobije se broj od nekih petnaest miliona gledalaca u SAD a biće ih još) da, postavši sam uspešan proizvod, negira jednu od svojih, autorima verovatno najbitnijih tema – tretiranje ljudi, pogotovo mladih, kao televizijskih proizvoda. Kada se obraćate najširoj publici i još uspete da joj se svidite, kakva god da vam je podtekstualna ideja, ona će biti shvaćena samo od onih koji bi vas razumeli i da ste napravili art-film (slično se dogodilo sa „Paradom“). Još depresivnije, čini se da to postaje sve više i više slučaj kako vreme odmiče, jer, kada pogledate „Trkača“, videćete da kroz njega ipak probija nekakvo ludilo koje bi moglo da i najnezainteresovanijeg gledaoca natera da se zamisli u pravcu medijskog ljudožderstva koje ga okružuje.