Kultura kulta

Sećam se da mi je gost privukao pažnju, obigravajući oko za dalje razmišljanje inspirativnih tema opšte i umetničke edukacije.

Posle par minuta, pak, izlaganje je postalo na neki neobjašnjiv način čudno, sumnjivo, nakon čega sam ustao i krenuo putem KST-a ili gde god.

Odbrambeni zid tada je bio izazvan razgovorom u studiju a ne segmentom emisije koji ću videti dvadeset i dve godine kasnije.

U tom mnogo jasnije problematičnom delu, učitelj, tokom audicije, osmogodišnjaka usmerava da se javno odrekne američke polovine svog identiteta.

Montažni rez kasnije, tokom časa sa već primljenim polaznicima, jednog dečaka tera da prizna da je glup zato što nije naučio pesmicu, zavrćući uporno šrafcigerom reč „glup“ u formirajući mozak.

Kontrolisana i konstruktivna oštrina može biti poželjna u edukativnom procesu.

Pogledajmo dva filmska primera.

„Whiplash“ (zvanični prevod „Ritam ludila“, 2014.) se može tumačiti na više načina.

Ako se zadržimo na odnosu profesor-učenik, film vidim kao kritiku metodologije koja se ne menja u odnosu na pojedinačni slučaj.

Zaista, iako su se Najdoski i Savićević nominalno bavili istim sportom, destruktivno ludilo bi bilo tokom treninga im pristupati na jednak način.

Sad, učitelj glume kojim se bavimo jeste, po svedočenjima prisutnih, neke polaznike kinjio više od drugih, no, čini se da je izbor zavisio prevashodno od društvenog uticaja polaznikove porodice.

Afirmativniji primer nalazimo u filmu „Društvo mrtvih pesnika“, u odnosu profesora Kitinga i mladog gospodina Andersona.

Kiting provocira Andersona pitanjima kao što su „Gospodine Anderson, da li ste čovek ili ameba?“, osećajući da je momka potrebno pritisnuti kako bi otključao stvaralačke delove ličnosti.

Stvaranje na stranu, stidljivost kakvu demonstrira, ukoliko se na njoj ne poradi, postaće sputavajuća osobina za svaki međuljudski odnos koji mu se osmehne.

Posle nedelja bockanja, dolazi na red čas tokom kojeg valja ustati i pred razredom pročitati pesmu na slobodnu temu.

Anderson ne želi jer smatra da je njegovo delo bezvredno.

Kiting, znajući da verovatno i jeste – budući da je Anderson pre pisanja svakog reda sebi govorio da uvek ostaje opcija odustajanja – bira drugi ugao napada, terajući ga da iz čistog instinkta iščupa nekakav tok misli.

Eksperiment uspeva, Anderson Volta Vitmena opisuje kao „ludaka znojnih zuba“, pre nego što će rafalom ispucati minijaturu adolescentskog „angsta“.

Da, momak verovatno neće postati pesnik, već doktor ili inžinjer.

Međutim, saosećajnije će lečiti ljude ili će graditi lepše mostove osnažen svešću da to nije jedino za šta je sposoban.

Tome služi naredba „da slučajno nisi ovo zaboravio“ kojom Kiting završava sesiju, time i scenu, toliko suštinsku i za sukob rešavajuću da će Anderson, treći lik po važnosti, sve do samog kraja filma postojati samo kao funkcionalni dijaloški zid.

Valja biti svestan, Kitingova dobronamerna prisila mogla se završiti (m)učenikovim uneređivanjem pred grupom surovih sedamnaestogodišnjaka i nepopravljivom traumom.

Ali, rešio je da skoči sa njim glavom u vodu, pre toga ga koncentrisano gledajući u oči.

Rekao bih da je niz kadrova kojim sam se u prethodnim rečenicama bavio zapravo jedna od najlepših ljubavnih scena ikada viđenih na filmu.

Za razliku od škole, u sekti nema mesta za ljubav.

Pretpostavljam da je „ovo je bizarno“ osećaj koji sam imao, gledajući srpskog učitelja glume dok izgovara uzvišene reči i zaliva baštu u kojoj će rasti relativizacija vređanja, upravo trenutak kakav ljude brani od ulaska u versku sektu.

* * *

Prošle godine na HBO-u je prikazana dokumentarna serija „The Vow“ („Zavet“), o istorijatu i padu multidisciplinarne organizacije NXIVM (Neksijum).

Kit Reniri – nizak rastom, zaboravljivih mada prijatnih i pravilnih crta lica – bio je umetnik i intelektualac opšte prakse, talentovan za sve i do kraja ostvaren ni u čemu.

Početkom devedesetih, kada je imao tridesetak godina, osnovao je mrežu kol centara za pomoć prilikom odabira mesta kupovine koja se ubrzo pokazala kao standardna piramidalna šema namenjena usisavanju sve većeg broja nimalo ili mizerno plaćenih ljudi.

Nakon par godina mirovanja, stečeno, mada neuspešno, iskustvo obmanjivanja ljudi primenjuje pozvavši nadripsihoterapeutkinju sa kojom putem petodnevnih seminara polaznicima nudi mentalne alate za rad na razvoju ličnosti.

Mnogi su, naravno, i naročito u Americi, probali tako nešto, no, Reniri i njegova saradnica, putem veštog „below the line“ marketinga, sebi privlače pripadnike bele srednje klase, te zaposlene ali nedovoljno uspešne i ispunjene glumce.

Među dokonim bogatašima biće izabrano finansijsko jezgro koje će kompaniju održavati u životu, dok će od glumaca Reniri dobiti privlačne prezentere za terapijske sesije.

Opet, sve je to jasno u teoriji, dok u stvarnosti u mašinu biva ulivano gorivo zato što je u stanju da pređe određeni put.

Naime, polaznici su se sa seminara vraćali izlečeni od bazičnih fobija, tako što su razgovorom upućivani ka razumevanju razloga za fobiju i zatim učeni kako da obrišu celokupno osećanje, suštinski „zombifikujući“ um.

„Neksijum“ je, zapravo, učio svoje, prvo polaznike, zatim vojnike, da su osećanja konstrukt, „ograničavajuće uverenje“, te da se moraju podvrgnuti manipulaciji i, ako je potrebno, uništiti.

I pored zastrašujuće pogrešnosti, rezultati su postizani, novac je pristizao, organizovala su se slikanja sa Dalaj Lamom…

Svi predavači, osim onih na samom vrhu, bili su neplaćeni ali srećni, pronašavši smisao u svojim životima bez prvobitnih poziva ili napustivši polu-uspešne umetničke poduhvate koji su im donosili trivijalna opterećenja.

Za to vreme, Reniri je vodio unutrašnji rat, svestan mračnih strana svoje ličnosti kojima će se vremenom u potpunosti predati.

Sledbenicima je, čak, ukazivao na neminovni razvoj događaja nastupima poput ovog: „Napisao sam bajku u kojoj je moćni kralj zagospodario jednom zajednicom. I taj kralj je koristio mučenje i strah da bi stvorio poslušnost. Vremenom, ljudi su shvatili da ukoliko samo slušaju kralja, širom zemlje vlada mir. Međutim, žrtvovali su svoje nasleđe, svoje običaje, svoj identitet. Postali su robovska grupa, skoro nalik stoci, kralju na usluzi. Pretnja nasiljem bila je dovoljna da održi društveni poredak. Ali, kada bi kralj krenuo da ubija sve redom, ostao bi mu sav posao. Dakle, ljudi od kojih su stvorene žrtve imaju određenu moć. Oni mogu da stanu nasuprot kralja. Iako kralj ima svakakva oružja koja oni nemaju, i svakakva nasilništva koja oni nemaju, na koncu, oni će verovatno izaći kao pobednici“.

U nekom drugom trenutku, reći će: „Dakle, zlostavljanje je izmišljeni konstrukt. Puno puta, ukazivanje na zlostavljanje je samo po sebi zlostavljanje. Uklanjanjem koncepta žrtve pokazujemo ljudsku uzvišenost, postajemo uzvišeni. Postoje užasno pogrešne stvari. Ali osoba koja ih trpi odlučuje da bude žrtva ako prihvati da je žrtva“.

Samo se čekao trenutak kada će se unutar organizacije, suštinski otvorene za javnost, stvoriti tajno društvo, piramidalna šema dobrim delom stvorena od samih žrtava, sazdana od ucenjivanja i nasilja, namenjena ne finansijskom bogaćenju osobe na vrhu već materijalizaciji kulta ličnosti.

* * *

Kit Reniri je, naravno, mnogo pametnija i zanimljivija osoba od srpskog učitelja glume.

Pored toga, koliko god da je sektaški aspekt srodan, društveni kontekst je drugačiji, pa ipak, postoje tačke koje se mogu spojiti linijama.

Istinsko rušenje piramide mora početi iznutra tako što će neko iz sredine piramide priznati sebi da je ugnjetavan na više načina, uz to i odgovoran za sprečavanje budućeg statusa žrtve onih iz baze piramide.

Reniri je radio sa punoletnim ljudima oštećenim nekom vrstom „hamartije“, tragične greške, vlasnicima svog tela i duha u teoriji sposobnim da shvate pogrešnost i potencijalnu opasnost postizanja ličnog napretka putem ubijanja osećanja.

U srpskom slučaju, odgovornost je na roditeljima kojima je recitovanje religijskih tekstova na početku časa morao biti znak za uzbunu.

Dalje, valjalo je raspitati se kome se daje dete, čime bi se saznalo za učiteljevo prisustvo na izbornim listama udbaških parapolitičkih organizacija.

Ako slučaj posmatramo sa te strane, pred nama su roditelji kao aristotelovski „ljudi po sredini“ kojima nevolja nenadano kuca na vrata.

Problem tog ugla gledanja je u tome što eliti, ili ako hoćete, „eliti“ ovog društva (kada se radi o roditeljima dece iz škole glume: finansijskim moćnicima i uglednim dramskim umetnicima) a zatim i navodno pristojnom svetu koji bi svoje potomke da primakne datoj eliti, religijsko i nacionalističko divljanje predstavlja pre mamac nego upozorenje.

Odmetnici iz „Neksijuma“ nalaze se na putu duboke analize – ovaj put bez gurua – na čijem kraju se nalazi odgovor na pitanje, „Šta je uzrok duboke greške koja me je dovela u sektu“?

Zlostavljani maloletnici, pak, grešku nemaju i nisu odgovorni za ono što im se dogodilo.

Za razliku od njih, roditelji bi trebalo da se zapitaju koja su tačno cigla u srpskoj piramidi kulta bezličnosti.