Kuvar, njegovo pleme i njihovi gosti

Toni Švajcarac jedan je od najuspešnijih – u teškoj konkurenciji, ili da se pomognemo fudbalskim rečnikom, „grupi smrti“ – nosilaca skečeva u britanskoj humorističkoj seriji „The Fast Show“ („Ludo i brzo“), popularnoj tokom druge polovine devedesetih.

Taj niskobudžetni prodavac polovnih automobila zapravo, kako to objašnjava mladom šegrtu, prodaje san, te svaku zamislivu i nezamislivu radnju upoređuje sa „vođenjem ljubavi sa prelepom ženom“.

No, i seks nije samosvrsishodan, već je obavezni završetak predstave – večere u najskupljem restoranu, sobe u najboljem hotelu u gradu, šampanjca, belgijske čokolade i stiha ljubavne pesme položenog na jastuk.

Nijednom ga, međutim, ne vidimo u kontaktu sa kupcima, i, konačno, dok, posle najnovije usporedbe seksa sa ko zna čim, gleda kroz prozor kancelarije i tiho govori svom učeniku da „ih ponekad moraš pustiti da odu“, shvatamo užasnu istinu.

Na momkovo, „Ali, Toni, mušterija odl…“, nesrećnik se okreće i viče, „Zar ne vidiš da doživljavam nervni slom?!“. U kom se tačno trenutku događa prelazak iz iluzije u mentalno rastrojstvo?

Neminovan li je, ako se protiv banalnosti svakodnevice borimo još banalnijim, samim tim i još više opterećujućim luksuzom? I čemu sve ovo na početku analize filma „Meni“?

Osim tematske veze, reditelj filma Mark Majlod je Britanac koji je karijeru započeo, između ostalog, i prenošenjem genijalnih scenarija glumačko autorske postave „Ludog i brzog“ u svet televizijskog kvadrata.

Na osnovu globalnog uspeha serije – Džoni Dep je, recimo, u to vreme Pola Vajthausa smatrao najduhovitijim čovekom na svetu – te filma „Ali G Indahouse“, Majlod se preselio u Ameriku, gde se, nakon zaboravljivog filma sa Robinom Vilijamsom na početku izmaka snaga, vratio televizijskoj formi, ovaj put na najvišem produkcionom nivou.

Najzad, do tog ratnika malog ekrana je stigao filmski pokušaj dvojice scenarista sa iskustvom stvaranja humorističkog programa, o tragikomičnim događajima u elitnom restoranu na izolovanom ostrvu, gde se jedino stiže (i odakle se jedino odlazi) jahtom koja je deo ugođaja.

Imamo, dakle, triling mozgova talentovanih za komediju u čijim je rukama fabula nastala na osnovu osećaja užasa – jedan od autora se koju godinu ranije našao na sličnoj lokaciji i shvatio da će odatle otići jedino milošću servilnih domaćina. Prirodno navedenoj genezi, „Meni“ će biti u poslednje vreme popularna žanrovska mešavina horora, trilera, komedije i društvene kritike/analize.

Autori filma od ekspozicije uspostavljaju interes za odnos predstave i istine. Naši junaci su Margo (Anja Tejlor-Džoj) i Tajler (Nikolas Holt), mlad i privlačan par na putu ka celovečernjoj zabavi.

Ipak, Tajlerova štreberska posvećenost kulinarstvu, tj. kulinarskim podacima, te izjava da nije išao na matursko veče jer su sve najlepše devojke odbile njegov poziv, ukazuje na karakterni nedostatak koji može voditi ka problematičnom ponašanju u stresnim okolnostima.

A onda, shvatamo da Tajler ne zna kako se Margo preziva, jer je u poslednjem trenutku popunila nečije odavno rezervisano mesto. Ona je, dakle, uljez, i možemo biti sigurni da smo dobili junakinju sa kojom ćemo se identifikovati.

Ostali gosti su uvažena kulinarska kritičarka i njen „čankoližući“ urednik, trojica i dalje mladih poslovnih ljudi iz sveta IT prodaje magle (vlasnik njihove kompanije u isto vreme je i vlasnik ostrva/restorana), stariji bračni par kojem to nije prva poseta ostrvu (a vraćaju se ne iz oduševljenja već mešavine dokonosti i neizbežnosti ostajanja u „mehuru“ sopstvene klase), te Džon Leguizamo kao holivudska zvezda (sa ličnom asistentkinjom) koja ovlašno istražuje svet kulinarsta u pripremi besmislene dokumentarne „striming“ serije.

Jasno, gosti pripadaju jednom procentu populacije koji u svom vlasništvu drži devedeset i devet procenata svetskog bogatstva, no, „Meni“ ne bi trebalo posmatrati kroz sociološko-ekonomsku prizmu. Ili, barem, ne samo na taj način, u čemu se nalazi i primarni kvalitet filma.

Kada, prilikom male prijemne ture, domaćica restorana Elza (Hong Čau koju smo nedavno videli u „Kitu“, a svakako valja preporučiti i drugu sezonu serije „The Homecoming“) pokaže kasarnsku prostoriju u kojoj zaposleni bez imalo privatnosti spavaju i prazne creva, objašnjavajući to potpunom posvećenošću restoranu i njegovom kuvaru, pronicljivom gledaocu će se javiti reč „sekta“.

A onda se, u samom restoranu, upoznajemo i sa patrijarhom kulinarske crkve Džulijanom Slovikom (Rejf Fajns), ceremonijal majstorom pozorišnog programa koji ne nudi seriju jela, već priča. Neka jela zasnovana su na autorovim sećanjima iz detinjstva, što deluje očekivano ako imamo u vidu dramski karakter zabave (mada, prisustvo Džulijanove pijane majke koja bezumno sedi za jednim od stolova sluti na nevolju). Dolazimo, zatim, do „jela bez jela“, praznog tanjira sa nekakvim umacima koji se nemaju gde namazati, i u toj tački „Meni“ stupa na tlo analize umetničkog procesa koji je udario u zid sopstvene negacije.

Gde se završava „zen“ a započinje ništavilo? Setimo se Joko Ono i izložbe sa praznim zidovima (gde je reklama za izložbu bila početak i kraj viđenog), modne piste sa golim manekenkama iz Altmanovog filma „Prêt-à-Porter“, Telonijusa Manka koji u trenucima vrhunskog zadovoljstva ustaje od klavira i ostavlja prateći bend da završi numeru bez prvog instrumenta… Ništavilo u umetnosti može biti posledica koncepta, ispraznosti, ekstaze, ili, u slučaju Džulijana Slovika, mržnje.

Naš kuvar je žrtva mržnje prema sopstvenoj umetnosti, njenim konzumentima, njenim finansijerima, na koncu, mržnje prema samom sebi, da bi se, jednim delom, zaustavio na pitanju klase – starog dobrog „mi i oni“.

„Meni“ je film sa dubokom karakterizacijom, po formi smislen i za gledanje na malom ekranu, uz jednu ključnu osobinu koja ga preporučuje za mrak i veliko platno (donekle je pao kao žrtva novembarskih festivala, te sam ga uhvatio, čini se, blizu isteka bioskopskog života). Naime, uputno je koncentrisati se, posebno na početku trećeg čina, kako biste ispratili motive iza ključnih postupaka likova koji, za razliku od Tonija Švajcarca, ne učestvuju u televizijskoj komediji već filmskom hororu. A tu se „hibris“ plaća krvlju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.