La Commedia e Finita!

… Jevrejka i Ciganin koji se kriju od utamanjivanja, puno saradnika okupatora, Šiptar – agent jugoslovenske vlade u izbeglištvu, nemački oficir – komandant odbrane grada… Budući da je Sarajevo (i to pretpostavljam kao neko kome je skoro cela jevrejska četvrtina porodice istrebljena u par bosanskih ratnih godina) u to vreme verovatno bilo mešavina dosadne svakodnevice i užasa pred kojima se žmurilo, postavlja se pitanje gde bi se mogla nalaziti komedija? Komedija se, zapravo, može pronaći svuda, u „nebeskom odredu“ koncentracionog logora ili tokom eksplozije atomske bombe iznad Hirošime. Ona zavisi jedino od konteksta – šta ljudsko biće koje pratimo radi, tj. u kojoj je situaciji i da li ona može delovati na komičan način, uokvirena stvarnim hororom? Dakle: karakter, situacija, okolnosti. Ili, jednostavno, kao u seriji „Alo, alo“, možete izabrati selektivan pristup, te u priči koja se odvija u okupiranoj zemlji izbeći motive proganjanja ljudi po verskoj i rasnoj osnovi i snage koje na zvaničnom nivou sarađuju sa okupatorom. Sve to nedostaje eks-ju seriji kojom se bavimo, čiji scenarista nepromišljeno na gomilu baca sve moguće istorijske likove, pri tome ne koristivši njihove osobenosti (posledično, ne stvarajući osobe) i komediju traži u dijaloškim razmenama „on je peeeder“, „on nije peeeder“. Francuski film „Velika avantura“ (inače, naslov bi se tačno preveo kao „Veliko tumaranje“), recimo, prati izolovanu situaciju na taj način izbegavajući uključivanje teško za komediju upotrebljivih istorijskih momenata. Bez obzira, film je ljudski istinit. Stanislas Lefor, dirigent („her kapelmaister“, kako ga sa divljenjem oslovljava major Ahbah), i Ogistan Buve, moler, ljudi su koji ne primećuju rat oko sebe, gospodari svojih malih svetova (istina, dirigent je tiranski bog dok moler tek uživa u životu u kojem nema šefa niti nekoga kome bi on naređivao). I onda, britanski padobranci iz oborenog aviona padaju na njih i to za sobom povlači sve opasnije delanje, nevoljno ali neizbežno. Komedija se nalazi u situacijama koje na površinu iznose večni klasni sukob. Npr., dirigent moleru: „Slušajte, dragi moj, mi nismo isti svet. Dakle, između nas dvojice uvek postoji crta. A sad mi dajte ruku da ustanem“. Sva komedija dolazi odatle, nema psovki, nema „peeedera“, ali je sve nemerljivo bezobraznije od „Hilmije“ iz 2018. godine. Jer, crta na kojoj Stanislas Lefor zasniva svoje samopoštovanje stvarna je i toliko neprijatna da, pravilno upotrebljena, izaziva smeh. Zaključak je da komedija smeštena u rat, naročito Drugi svetski rat kao posebno pogan, paradoksalno, mora biti bazirana na stvarnosti da bi bila smešna. I to u različitim nijansama, kao što nam ilustruje scena iz „Kelijevih heroja“ u kojoj Lujka (nadrealno hipički Donald Saterlend, stvaran čim publika sa kraja šezdesetih izađe iz bioskopa – rizična igra koja u „Kelijevim herojima“ uspeva) preko telefona pokušava da nabavi pontonski most, neophodan za pljačku banke sa nemačke strane fronta: „Slušaj, da nisi opet u ludari?“, „Majku mu, to je odvratna, smrdljiva, glupa šala i stalno mi izvodiš tu istu šalu. Nećeš, ne moraš. Nisi mi ni potreban. Dvadeset metara mosta mogu svuda da nađem. Mamlaze!“. Da, reklo bi se da Lujka jeste bio institucionalizovan u skorijoj prošlosti, pa otud dolazi njegova osetljivost i humor iz stvarnosti. Uz to, stil dijaloga predstavlja pomerenu situaciju dvojice kriminogenih tipova koji planiraju pljačku banke. Samo što su ovaj put u uniformama, oslobodioci Evrope i spasioci demokratije – smešno na drugom nivou, duboko uznemirujućem, poput Lefor/Buve klasnog sukoba. Sada se vraćamo na „Hilmiju“ i „on je peeeder, on nije peeeder“ humor, humor koji nije ni degutantan jer bi u tom slučaju bio Nešto, od scenariste koji bi, kukavički, da zeza sve i tako ne uvredi nikoga. Ali, za šta ih zeza? Kada bi se radilo o nečem stvarnom, uvredili bi se. I onda nam ostaje „kros-dresing“ od „Žikina dinastija“ sorte, bosančenje koje bi, navodno, samo po sebi trebalo da bude smešno celom eks-ju prostoru, uglavnom od strane glumca koji je od sebe, nakon deset godina deformisanja lica i razvlačenja samoglasnika, stvorio finansijski isplativ stereotip. Kako smo stigli tu gde smo?

* * *

Nekada, u SFRJ, od 22 miliona stanovnika pronašlo bi se, možda, jedva, pola miliona relativno mislećih jedinki (dakle, jedna od pedeset) te se sadržaj masovnih medija znao povremeno oteti kontroli i dosegnuti prefinjenost. Naravno, urednici su manje brinuli o gledanosti, ali svejedno, odgovor na pitanje svih pitanja uvek je smeo da bude, „da, to ima ko da gleda“. A onda, plemena su se razgraničila, time procente ostavivši istim ali smanjivši broj jedinki – ko će da finansira srpsku seriju za publiku od sto i pedeset, optimistično, dvesta hiljada ljudi koji su u stanju da prepoznaju dramski podtekst (u Makedoniji ili Crnoj Gori ti ljudi se broje u par desetina hiljada pa pametna masovna kultura jedino može opstati rušenjem granica)? Na primer, sve te lepe američke serije koje gledamo prave se – ako zanemarimo kulturni imperijalizam – za desetak miliona mozgova, koliko se da nakupiti mislećih jedinki kada celina ima trista miliona. Danas, na Balkanu, bodljikave žice su uklonjene ali su loše navike ostale i masovna kultura kukavički se pravi za, pa, očiglednu masu. Tek kada neki producent ili urednik državne televizije kažu, „rizikovaću, mislim da ima pola miliona ljudi koji govore istim jezikom i u stanju su da kompleksno razmišljaju“, možemo ponovo dobiti kvalitetnu televizijsku seriju. Ali, heh, da producent tako zaključuje bio bi nešto drugo a „javni servisi“ su, posle tridesetogodišnje negativne selekcije, legla oportunista i poslušnika zatečenog stanja, i tu se sva komedija završava.