Laka komedija najteže vrste

S kime se onda identifikujemo tokom scene, kada su nam predstavljeni ekstremi a stavovi glavnog junaka su u tolikoj meri odbojni? Izneću drsku mogućnost da se identifikujemo sa samom situacijom u kojoj se pronalazimo na svakodnevnoj osnovi. Neko će nam reći u redu za nešto „Hitler je barem u vezi Cigana bio u pravu“ a mi ćemo oćutati ili tek promrmljati nešto jer ispravljanje i lečenje svakog prokletog idiota može dovesti do ozbiljnih posledica po zdravlje, psihičkih i fizičkih. Na krajnje ličnom planu, prestao sam se družiti sa najstarijim prijateljem u životu kada sam shvatio da imam želju da ga udarim zbog njegovih stavova tipa „Van Gog je slepo crevo u istoriji slikarstva“, „skijanje nije sport za prave muškarce“, „postajanje roditeljem je osnovna uloga koju ljudi imaju“, prikladno za ovo mesto, „ja bih Danasom obrisao dupe“ i mnogih drugih). No, Koenove alter kreacije ne prekidaju razgovore kada postanu neprijatni, one ne izbegavaju sukobe, istina, na krajnje detinji način, nevino ne razumevajući kako stavovi toliko oprečni njihovim uopšte postoje, potom postavljajući najuvredljivija ali razoružavajuće iskrena pitanja.

Hafez Aladin (dugo „i“) je diktator, zvanično Admiral General, severnoafričke naftom bogate zemlje Vadije, ponajviše baziran na Moameru El Gadafiju. Njegovi stavovi su ekstremno antizapadni i antiizraelski, no, u isto vreme on licemerno uživa u pozlaćenim „hamvijima“ i plaćenom seksu sa holivudskim zvezdama i starletama (Megan Foks u, recimo, hrabroj fiktivnoj verziji sebe), uključujući i samog Arnolda Švarcenegera. No, tokom posete Njujorku, gde mora da se, poput Ahmedinedžada (za koga kaže da izgleda kao negativac iz „Poroka Majamija“) zbog optužbi za podržavanje terorizma, obrati Ujedinjenim Nacijama, njegov ujak (Ben Kingsli) mu sprema zaveru kako bi na njegovo mesto postavio dvojnika i potom rasprodao naftu svetskim megakompanijama tipa PetroChina ili BP, bez ikakvog ideološkog predznaka. Atentat, naravno, ne uspe i Aladin se zatekne na ulicama Njujorka sa novim identitetom i novom prijateljicom Zoi (Ana Faris), vlasnicom „New Age“ prodavnice zdrave hrane i aktivistkinjom u svakom antiglobalističkom zamešateljstvu koje se može zamisliti. Mora se, istina, primetiti da u prvoj pojavi Zoinog lika postoji problem jer će se jedan „Okupirajte Volstrit“ antiglobalista teško zateći na demonstracijama protiv severnoafričkog diktatora (ti tipovi u svojoj zabludi često intimno navijaju za razne Sadame i Slobodane). Jasno je da je slika sveta kakvu nam Baron Koen predstavlja krajnje nihilistička. Demokratije su, zapravo, nepostojeće, svako predstavlja jednu vrstu slike a zatim privatno prati pravac novca te je, sme li se reći, poruka „Diktatora“, da je svaki predstavnik vlasti u sivom odelu na planeti zaslužio izrugivanje (tako da film prosto pršti od anarhije), uostalom, kao i svaka osoba koja ima potrebu da svoje stavove, bili oni pogrešni ili bezopasni, nameće drugima.

„Diktator“ vrlo brzo počne da podseća na rani film Vudija Alena „Banane“, koji bi svakako valjalo gledati par puta godišnje umesto psihoterapije (sekvenca suđenja iz „Banana“ jedan je od velikih kontrakulturnih momenata istorije filma). No, razlike između Alenovog junaka (koji se, zove Filding Meliš) i Koenovih glavnih likova u tome je što je Filding normalan čovek, koji se odmah zaljubi u glavnu junakinju, feminističku aktivistkinju, i želi da, kao beznačajni pojedinac, pronađe neki kutak u kome će da ga ostave na miru. Međutim, shvata da je ceo svet ispunjen besmislom različitog tipa ali istog intenziteta (diktator u „Bananama“: „Od danas će se donji veš menjati svakoga dana. Veš će se nositi preko pantalona, da možemo da proverimo“). Koenovi likovi su i sami ekstrem, normalnih ili donekle normalnih jednostavno nema, tj. ima ih ali su postali potpuno neupotrebljivi za komediju. Ono čega svakako ima je oslobađajuća vulgarnost čije primere neću sada navoditi jer je u šoku pola zabave. U rukama nekog drugog vulgarnost postaje primenjena u kontekstu koji vređa inteligenciju, no stvarno talentovani ljudi kao što je Koen umeju da prepoznaju finu stilsku liniju koja ne sme da se pređe koliko god da su prikazane slike odvratne i uvredljive, ne u svrhu ukusa već komičnog efekta. Kako je rekao Džon Kliz u svom oproštajnom govoru od Grejema Čepmena „otišao je da upozna velikog šefa lake komedije na nebu“, i još, pre nego što će opsovati u crkvi, „anything for him but mindless good taste“. Onda, da li su Vudi Alen tokom svojih početaka, „Leteći cirkus Montija Pajtona“ i sada, Baron Koen, pravili laku komediju? Najlakšu komediju najtežeg tipa.