Ljubav nekomplementarnih boja

 Izmeštajući vreme dešavanja svog filma u sadašnjost, reditelj Kašiš u samom početku dobija emotivni efekat sličan onom iz strašnog pretposlednjeg kadra filma „Diplomac“, kada shvatamo da nakon izborene slobode zapravo dolazi pravi pakao egzistencije. Adel (zanimljiva promena imena, jer lik u stripu se zove Klementin dok je ime glumice koja je tumači u filmu Adel Egzarkopulos) ima sedamnaest godina i ide u završni razred gimnazije društvenog smera. Njena porodica pripada nižoj srednjoj klasi, pa iako živimo u modernim vremenima vrlog novog sveta, njena budućnost deluje zacrtano: eventualno fakultet i izučavanje književnosti koja je jedino zaista zanima ili, pre, brže usmeravanje ka nečem manje pretencioznom što vodi napuštanju porodičnog doma i finansijskoj nezavisnosti. Vremensko izmeštanje sa sobom nosi i probleme, jer sredinom devedesetih je bilo mnogo teže nego sada pronaći sliku nečega što vas pali, ili bi moglo da vas pali. Dakle, poslednji razred gimnazije postalo je zakasnelo vreme za seksualnu nedefinisanost. Kako god, Adel primećuje da dečaci nekako nisu njena šolja čaja, što ubrzo i proverava sa jednim na papiru idealnim primerkom (zgodan, potencijalni umetnik ali ipak mačo tip) nakon čega će upoznati Emu, studentkinju likovne akademije (Lea Sejdu). Zapravo, činjenica da je Adel Emu videla na ulici pre nesrećnog heteroseksualnog iskustva otvara pitanje identiteta i izbora osobe koja nas uzbuđuje. Da li Adel privlače žene ili ju je privukla Ema i njena nebo plava kosa i zlikovački pogled, to jest, da li nas privlači pol ili pogled i da li bi svako mogao da bude homoseksualna osoba ukoliko bi sreo pravu osobu?

Ema dolazi iz više srednje klase i dok je u Adelinom domu Ema predstavljena kao prijateljica i razgovor je sasvim trivijalan, sveden na pitanje „može li se od umetnosti živeti?“, Adel je u Eminom domu devojka, izbor zanimanja vodi ka pitanju „da li bi te to usrećilo?“ i Adelina namera da što pre završi nekakvu višu vaspitačku školu kako bi se zaposlila u vrtiću nailazi na razočarenje. Jedan od osnovnih kvaliteta filma je sposobnost da vas natera da vam bude stalo za dva nesavršena, u nekim elementima prilično iritantna ljudska bića. Adele je instinktivna, sa nižom klasom duboko usađenom u gene, tako da se nakon nekog vremena druženja sa Eminim hipsterskim prijateljima, kakve možete videti po kafeterijama donjeg Dorćola kako ispijaju etiopsko-brazilski blend, pretvara u dosadnu domaćicu. Ema, naoko slobodna, umetnica sa liberalnom majkom, zapravo je mali drkadžija koji traži bezuslovnu vernost i nije u stanju da oprosti Adelinu frivolnu prevaru nastalu kao posledica straha od gubljenja sebe u okruženju ljudi koji su, navodno, na višem nivou od nje. Emotivno je iscrpljujuće gledati Adel kako pravi greške i zauvek ostaje bez svoje platonovske druge polovine i Emu, čiji je mozak, uz svo liberalno okruženje i seksualnu slobodu, sasvim desničarski. Zaista, u postmodernom svetu nestanka ideološkog spektra levica i desnica više nisu toliko pitanja stava već karaktera.

Dolazimo do forme koja čini „La vie d’Adele“ odličnim, zaista odličnim filmom, jednim od najboljih u poslednjih nekoliko godina. Krupni plan dominira, što je važno vizuelno i značenjski, omogućavajući nam da upoznamo svaku tačku na licima junakinja i u isto vreme pokazujući sve razmere Adeline opsesije koja zaista vidi samo ono što se dešava par metara oko nje (a što je slučaj i sa svim ljudima na ovom nesrećnom elipsoidu). Scene su dugačke i po deset minuta (uključujući i vođenje ljubavi koje je, iako može delovati jeftino, zapravo trebalo prikazati na taj način jer seks i jeste jeftin, barem, khm, onaj koji valja) i tokom njih ni u jednom trenutku nemate utisak da pratite radio dramu. Zaista, poslednji put kada sam u poslednjem kadru trosatnog filma imao utisak da bih rado gledao još (ako izuzmemo, je li, „Najduži dan“) dogodio mi se na kraju „Ludviga“ Lukina Viskontija.

Plašljivi srpski mediji često će reći da je Kašišov film univerzalna priča i da se u zaljubljivanju i odbacivanju koje prikazuje svako može pronaći, no, mejk nou mistejk, „La vie d’Adele“ priča je o dve konkretne devojke u konkretnim društvenim okolnostima. Ipak, Adeli i Emi sva prava, ali najlepša filmska ljubavna priča između dve osobe istog pola ostaje „Kalibar 20 za specijalistu“ Majkla Ćimina. Eto, napisano je, odštampano i sad nema nazad.