Ljubići iz Salema

Bioskopska zarada filma „Ne brini, draga“ ovih dana postaje trostruko veća od budžeta, sa tendencijom daljeg rasta, čemu su doprineli skandal sa iz glumačke podele odstranjenim Šajom Lebufom (mogli bismo se zapitati da li je sve od početka bio marketinški trik), te odluka da bude zamenjen Herijem Stajlsom, muzičkom zvezdom „Z“ generacije.

Iz potonjeg razloga, projekcija u beogradskom „multipleksu“ uglavnom je bila naseljena petnaestogodišnjacima koji su, uvidevši da im radnja i ritam nisu prilagođeni, napustili film oko polovine. Ali, hej, potrošili su roditeljski novac na karte i kokice, a to je vlasnicima kapitala jedino bitno.

Pre filma su morali da istrpe i par „trejlera“, takođe za odrasle ljude, između ostalog i za film „Dobra kuća“ – po reklami bi se reklo, laganu ljubavnu priču o dvoje živahnih penzionera u tumačenju Sigurni Viver i Kevina Klajna. Ipak, nešto me kopkalo oko te „Dobre kuće“ i sada, srećom, mogu da prijavim još jedno lažno predstavljanje proizvoda, što nas navodi na mračne misli… Da li živimo u periodu kada se kvalitet mora promovisati kao đubre ne bi li barem vratio uloženi novac?

Počeo sam sa gledanjem filma sa strepnjom da ću dobiti ono što je najavljeno – dve ostarele zvezde koje se cmaču, šetaju romantično/elitističkom atlantskom obalom krajnjeg severa SAD, prevazilaze krevetske trapavosti, te pokazuju novim generacijama da nisu za bacanje, poput melodramskih eksponenata replike „we’re not to old for this shit“ iz „Smrtonosnog oružja 4“. Međutim…

Viver je Hildi Gud, agentkinja za prodaju nekretnina u gradiću u kojem njena porodica živi od prvobitnog naseljavanja Severne Amerike. Razvedena je već neko vreme, nakon što ju je muž (Dejvid Raš, sjajni izvođač glumačkih radova najpoznatiji nam po ulozi Sledža Hamera) posle dve decenije ostavio zbog muškarca.

Valja reći da taj dramski momenat nije simpatičan na liberalan, „vouk“ način, već protokom radnje postaje pokazatelj jednog od junakinjinih karakternih problema – naime, u nameri da se udalji od svojih provincijskih korena, u Njujorku je tokom studija bila hipnotisana prvim načitanim, kultivisanim muškarcem iz urbane klase na koga je nabasala.

U početnim kadrovima nam je predstavljen pripovedački postupak na koji nismo bili pripremljeni „trejlerom“ – i primećujem da se na sajtu IMDb gledaoci prilično bune. Naime, Hildi se obraća u kameru, publici, što takođe nije jeftin trik već putokaz ka usamljenosti junakinje koja, iako okružena ljudima, ni sa kim istinski ne razgovara. Kako god, džentrifikacija nekada ribarskog gradića donela je neprestani poslovni angažman, uz druženje sa pripadnicima tzv. „obalske elite“.

A onda, saznajemo da Hildi ne pijucka već ozbiljno pije, mada više u društvu nego sama, te da su njene dve ćerke par godina ranije zahtevale da se sabere (tek tada je postala samodestruktivni „solo drinker“). Hildi nam kaže: „Volela bih da su imale priliku da upoznaju moju majku. Videle bi kako izgleda prava alkoholičarka“.

Agentkinja za prodaju nekretnina jeste izuzetno upotrebljivo zanimanje za fabulu, pa je Hildi prisutna kao učesnica ili svedok u tri linije radnje. Jednu kuću pokušava da proda kako bi sadašnji stanari mogli da se, teškom finansijskom mukom, presele u NJujork gde će njihov sin dobiti mesto u školi za decu sa autizmom.

No, imućne kupce nije lako privući, pa Hildi angažuje prvu ljubav, lokalnog majstora za sve Frenka (Kevin Klajn), da malo uprizori nekretninu. Ovo zvuči krajnje „halmarkovski“, pa ipak, porodica sa autističnim detetom je očigledno nesrećna iz više razloga, i ne deluje da će rešavanje jednog problema nešto suštinski promeniti (otac posećuje sastanke društva za pomoć alkoholičarima, koje Hildi uporno izbegava), dok Frenk nije nekakav romantični „barbarogenije“ već jedan od najimućnijih ljudi u gradiću koji izgleda i ponaša se kao beskućnik jer nije u stanju da se pomeri iz stanja bliskog depresiji.

U stvari, svi likovi s kojima imamo priliku da se družimo su na ivici, ili preko granice kliničke depresije, uključujući stariju, udatu ćerku (mlađa je njujorška umetnica u hroničnom problemu sa novcem) i vlasnike ostale dve kuće koje Hildi pokušava da proda – dokonu bogatašicu (Morena Bakarin) i psihijatra u procesu razvoda. Očigledno, „Dobra kuća“ je dinamičan, dramaturški fragmentaran i inherentno mučan film, nespojiv sa vrcavim „trejlerom“.

Borba protiv alkoholizma, sa bergmanovskim poniranjem u genetski kod glavne junakinje, će sporo, skriveno, biti izdvojeni kao osnovna linija kojom junakinja mora proći. Ni tada stvari ne prestaju da budu kompleksne, budući da filmom kao bas linija bruji zvuk fantastike. Jer, Hildi je potomkinja obešene veštice koja održava porodičnu tradiciju veštom verbalnom manipulacijom „čitanja“ ljudi, uglavnom u svrhu dodatka za zabavljanje društva na pijuckajućim večerima.

Ovo sigurno deluje kao čist višak, ali kako se buniti kada je scena sa praktičnom upotrebom i odmah nakon toga dekonstrukcijom manipulacije vredna Hičkokovih remek-dela obmane? Kada vas je poslednji put triler zaista iznenadio, ili horor uplašio na nivou koji ne uključuje gađenje? Žanrovski postupci, paradoksalno, na gledaoca najbolje deluju tamo gde ih ne očekujete, na primer u navodnom „ljubiću“ koji je sve samo ne to za šta se izdaje. U skladu s tim, „Dobra kuća“ u poslednjem činu sadrži i scenu istinskog užasa, jednu od najefektnijih koju sam, kao uporni ljubitelj horora, video u poslednje vreme. Eh, ipak je Sigurni Viver iskusna borkinja protiv vanzemaljskih i unutrašnjih demona.

U tom pravcu bi se moglo i završiti, sa pohvalom za Sigurni Viver čiji je „Dobra kuća“ apsolutni šou – koliko god da ima vrhunsku podršku, uključujući Beverli D’Anđelo iz „Kose“ koja uživa u svojih par scena kao partnerka u alkoholisanju i neprikladnom ponašanju. Nažalost po Viver kojoj je do sada izmicao Oskar, „Dobra kuća“ ne spada u za nagrade snimane filmove koji se bave svima poznatim istorijskim ličnostima ili modernim društvenim problemima. Ovaj film je, zapravo, potpuni incident.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.