Ljudskiji od ljudi

Obraćajući se svojoj generaciji koja, u najvećem broju slučajeva sada ima decu predadolescentskog uzrasta, glumac i scenarista Sigel i reditelj Stoler pokušali su da stvore jednostavan, iskren film koji prevashodno ima nameru da kod gledaoca izazove osećaj nostalgije za vremenom detinjstva provedenog u navodno čistijem svetu pre interneta, kraha bipolarno podeljenog sveta, vremenu kada su se televizijski programi mogli izbrojati na prste jedne ruke… S tim u vezi, priča je manje više svedena. Glavni junak Geri i njegov brat blizanac Mapet Volter (što inicijalno deluje neprirodno ali brzo se setimo da je u mapetovskom svetu granica između ljudi i nemogućih bića gotovo nepostojeća i završava se na komentaru tipa „Hm, svinja koja priča…“) odlaze iz svog provincijskog gradića u posetu Mapet studiju, zatičući ga u raspadnutom, opustošenom stanju, sa junacima koji, otuđeni jedni od drugih, otaljavaju svoje nezadovoljavajuće, dosadne i „normalne“ živote. No, Geri ima devojku Meri koja nakon deset godina čezne za sudbonosnim pitanjem (i sva je prilika da će ga teško dočekati), dok, Volter, koji se nikada nije prilagodio ljudskoj zajednici, čezne za mapetovskim svetom u kome bi bio okružen bićima srodnim sebi. Tako se uspostavlja tema odrastanja a ostajanja detetom u duši koja jasno komunicira sa osećanjem nostalgije koje se kod publike izaziva. Samosvesno klišetizirani zaplet nastavlja se kada zli bogataš otkriva da se ispod Mapet studija nalazi izvor nafte te koristi rupu u zakonu pomoću koje će, ukoliko naši junaci ne sakupe deset miliona dolara, postati vlasnik studija uključujući i sama imena Mapetovaca, što je naravno svojevrsni postmodernizam jer je u stvarnom životu korporacija Dizni kupila prava na likove 1994. godine (ne znam kako vama ali meni to izaziva nelagodu), nakon čega radnju preuzima klasična „let’s put on a show“ dramaturgija, u kojoj se stara ekipa sakuplja još jednom kako bi spasila studio i svojim životima ponovo dala smisao.

S jedne strane, iako na planu pričanja priče siromašan, film u više navrata izaziva jaku emociju. Neko nekontrolisano dete u nama ne može da na Kermitovu konstataciju kako su ih svi zaboravili ne uzvikne „Nisu!“, no, tu se ne može govoriti toliko o veštini autora već pre o prepoznavanju konteksta i manipulaciji emocijama na pravom mestu, i takvi momenti su pravilno raspoređeni tokom filma. Teren na kome film, mada je to, naravno, sasvim subjektivno, nema uspeh je humor. Komedija „Mapet šoua“ dolazila je iz, izvinjavam se zbog oksimorona, kontrolisane anarhije, iz osećaja da, gledajući ih, stupamo na tle iza dozvoljenog ponašanja, gde su emocije jake i oslobođene dok se, kroz agresivni slepstik humor, svakodnevni, monotoni svet tera do đavola. Jedna strofa završne numere prvog filma sa Mapetima iz 1979. godine upravo se i obraća čudacima koji se dosađuju u školskim klupama maštajući da ne budu deo mašine i poručuje im da je u redu sanjati. Bilo kakva subverzija takođe je odstranjena. Na primer, jedan segment filma „Mapeti osvajaju Menhetn“, bavi se situacijom u kojoj Kermit, nakon udarca u glavu dobija amneziju, i na taj način lišen ličnosti, počinje da radi u reklamnoj agenciji, u društvu tri najdosadnije žabe koje možete da zamislite. I, taj deo filma je gotovo urnebesan zato što autori lociraju određenu metu i vrlo je bezobrazno napadaju (istina, reklamne agencije su laka, samonamećuća meta ali ipak, dotični film je snimljen tokom konzumerističkih osamdesetih). Novi film lišen je oštrice i gotovo neduhovit što ne znači da je i neinteligentan. Ima tu i pomenutog postmodernizma i filozofskih smicalica i dijaloških egzibicija. Na kraju, dobijen je paradoksalan rezultat u kome imamo film namenjen prvenstveno odraslima, mekši od izvorne televizijske serije i filmova iz osamdesetih koji su kroz formu dečje zabave dosezali povremeno do nivoa konceptualne umetnosti (i time bili preteča „Simpsona“, npr.). Čini se da bi rizičnije ali sa potencijalno boljim i komičnijim rezultatima bilo da su se autori, umesto filma nostalgije, odlučili da junake, u „Braća Marks“ ključu već korišćenom u „The Great Muppet Caper“ 1981. godine, postave u nekakav žanrovski kontekst.

Svet premrežen medijima u kome živimo zapravo je postao lišen filmskih i muzičkih zvezda. Koliko god Denijel Krejg bio dobar glumac, njegovo eventualno pojavljivanje u novom filmu ne bi imalo efekat pojavljivanja Rodžera Mura u epizodi televizijske serije. U novom filmu, kroz koji prodefiluje desetak prepoznatljivih faca, jedine zvezde su Kermit, Mis Pigi, Gonzo, uključujući i bizarnu kreaturu čiji se nastup sastoji iz bacanja bumerang riba (opet, apsurdni humor tog tipa ostao je negde usput izgubljen). Možda je to i u redu, jer, vreme je da se suočimo s muzikom, ipak su svi oni bolji i veći ljudi nego što bismo mi ikada mogli da budemo.